28 okt Intervju: Nikola Đukić

Od malena je crtežom, kao najprimitivnijim vidom iskazivanja, počeo da pokazuje sklonost ka umetnosti i stvaralaštvu. 2009. godine upisuje grafičke komunikacije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Na inicijativu nekolicine profesora produbljuje svoj odnos ka autoportretu i prezentovanju istog. Tehnički prevazilazi crtež, kao primarnu formu, te prelazi u pasivnu formu performansa – poetično oblikovanu fotografiju, upotpunjenu određenom simbolikom. Akademsko obrazovanje stavlja na čekanje radi pronalaženja sebe u drugim oblastima umetnosti. Narednih nekoliko godina provodi u teatru, radeći kao glumac, kostimograf, scenograf, ton majstor.

Poslednje dve godine, pored fotografije, bavi se komponovanjem i stvaranjem muzike, koju naziva svojim emotivno-ekspresivnim eksperimentom bez ikakvog teoretskog predznanja.

Upoznajmo Nikolu Đukića…

U uvodu možemo pročitati deo tvoje profesionalne biografije, a sada nam reci ko si ti kada se ugase svetla reflektora i blic?

Kad se svetla ugase, u mojoj glavi je i dalje upaljeno par lampica, zupčanici se okreću i stvaraju nove ideje. To je konstatnan proces.

Pišem, crtam, stvaram muziketu, koja će jednom postati muzika, radim u teatru sa prijateljima.

Pošto veći deo svog vremena provodim u takvom kreativnom svetu, kad se spustim u realnost, pomalo sam rastrojen i katkad asocijalan, pa nastojim da balansiram između ta dva sistema.

Ko su ljudi iz sveta fotografije kojima se diviš?

Pjer i Žil (Pierre et Gilles), Ervin Olaf (Erwin Olaf), Stiven Majzel (Steven Maisel) i Mikel Marton, recimo.

Šta za tebe predstavlja fotografija kao vrsta umetničkog izraza?

Ako bih mogao da generalizujem, onda bih rekao da predstavlja posebno koncipiran, estetski uskladjen vid komunikacije koji ima za cilj da izazove određenu emociju kod posmatrača.

S obzirom da sam perfekcionista, za mene predstavlja igru simbolima, višeznačnostima i detaljima. Način da iznesem određen stav. Borbu.

U kom momentu banalnost prestaje da bude pragmatični kič i postaje „uzvišena banalnost” i koliko je tanka linija između njih?

U onom momentu kada kič, ako već govorimo o njemu, prestane da ima, po definiciji, funkciju kiča, već poprimi neki viši estetski oblik.

Kroz svoje radove volim da provlačim elemente kiča baš zbog tog pragmatičnog momenta koji privlači posmatrače, a da im pritom serviram nešto što zapravo i nema veze sa poljem njihovog prvobitnog interesovanja.
Dakle, sama linija je tanka onoliko koliko ja, kao autor, to poželim i onoliko koliko posmatrač sebi dopusti da vidi.

Šta te inspiriše i intrigira kod osobe da poželiš da se nađe pred tvojim objektivom?

Inspiracija nije nužno povezana sa samim modelom, više je to neka moja potreba za istraživanjem ljudskog tela i psihološkom analizom modela.

Koji te deo ljudskog tela najviše fascinira?

Ono što me zapravo fascinira je odnos modela prema sopstvenom telu, posebno prema stvarima koje smatra neprivlacnim ili zbog kojih oseća određenu dozu srama. To može biti veliki nos, višak ili manjak kilograma, dakle, sve ono što po stereotipnim viđenjima lepote nije privlačno.

Naravno, i samo golo telo ponekad spada u tu kategoiju jer i dalje predstavlja tabu, pa je samim tim i bivstvovanje u sopstvenoj goloj koži neprijatno.
Ono što me pored tela u celini fascinira je pogled. Čak i ako je neko dovoljno slobodan da pozira go, u pogledu krije neku dozu nesigurnosti i želje da sve ispadne „kako treba”. Često mi se dešava da se tokom fotografisanja fokusiram na pogled i facijalnu ekspresiju iako imam golog modela pred sobom.

Koju poznatu ličnost bi poželeo nagu ispred svog objektiva?

S obzirom na to da je danas veći broj poznatih ličnosti već pozirao go, profesionalno ili amaterski, ne fascinira me takva ideja. Interesantniji su mi obični smrtnici.

No, ako bih baš morao da se opredelim za jednu poznatu ličnost, to bi bio Fredi Merkuri (Freddie Mercury).

Koju fotografsku opremu bi preporučio amaterima i ljudima koji tek ulaze u svet fotografije?

Smatram da su ideja i koncept mnogo bitniji od same opreme.

Možete imati najskuplju i najkvalitetniju opremu, a i dalje fotografisati cvet narcisa sa fokusom na tučku i blurovanom pozadinom.

Možemo li saznati nešto više o tvojim profesionalnim planovima za budućnost?

Za sada nemam nikakvih velikih planova. Još uvek eksperimentišem i radim na nekim novim konceptima. Ali, svakako bi bilo lepo napraviti retrospektivu i zaokružiti ciklus nekom izložbom u bližoj budućnosti.

Za kraj, otkrij nam par trikova pomoću kojih uspevaš da pobediš inhibicije i oslobodiš seksualnost kod modela prilikom fotografisanja?

To su poslovne tajne koje ne smem da otkrivam jer bih mogao završiti u zatvoru.

Šalim se. Nema tu neke velike tajne. Nastojim da pre fotografisanja modelu objasnim koji mi je cilj i kakvu poruku fotografija treba da nosi. Na početku određujemo granice, koje obično počnu da se ruše posle deset minuta. Ostatak ostane zabeležen na fotografiji.

Više o Nikoli Đukiću možete naći na: Nikola Đukić tumblr i Nikola Đukić soundcloud

Nataša Bakić

Fotografije: Nikola Đukić