16 jun Eto.

Znaš, ti si prva muška osoba pred kojom sam zaplakala. Ozbiljno! Uglavnom imam taj neki trip – sramota me je da plačem pred nekim. Pred tobom me ništa nije bilo sramota. Skroz mi je to nekako normalno, prirodno došlo. Plakalo mi se, i plakala sam. Prosto. Nisi znao šta da uradiš. Znam, ni ja se ne snalazim u takvim situacijama. Ipak, prišao si. Zagrlio me. Onda si nastavio sa obuvanjem patika, u hodniku. Onda si se vratio. I tako triput. Brojala sam. Ne tad, kasnije sam izbrojala. Tada sam bila zauzeta – plakala sam.

Nimalo mi nije bilo svejedno što ideš. I, mada smo oboje znali – pa to je samo par meseci, u tom momentu se nešto srušilo. Znaš, ja se ne vezujem tako lako. Uglavnom, kad mi nešto nije pravo, okrenem se i odem. Ne pravim scenu, samo odem. Ovog puta sam planirala odlazak, mnogo puta. Onda kad si rekao šta slušaš i gde obično izlaziš. I onda kad nisi razumeo zašto mi se onoliko sviđa ono mesto, i zašto je toliko posebno za mene. Nisi razumeo zašto mi je toliko važno to što radim. Zašto imam potrebu za revolucijom, kada vidim da se svet raspada. Zašto mu ne dozvoljavam da nestane. Zašto se obazirem na bilo šta osim sopstvene sadašnjosti. Nije ti bilo jasno kako sa tolikim žarom pričam o lepom. Nije ti bilo jasno zašto se oduševljavam tvojim pegama. Nisi razumeo zašto razumem. Zašto tolerišem. Zašto sam tu. Mislio si da ima u meni to nešto što me čini revolucionarom i budalom, u isto vreme. Govorio si kako do tada nisi video ništa slično. Kako ti se ne sviđa što sve devojke liče jedna na drugu, i nose one crne pocepane pantalone. Al ti se sviđa moj ljubičasti karmin. To si rekao par dana pre nego što si otišao. Par dana pre nego što sam plakala prvi put, pred nekom muškom osobom. Ima nešto divno u tome.

Znaš, taj podatak, da si u nečemu prvi, to nas povezuje za čitav život. Ti si sada na drugom kraju sveta, bukvalno. Kod vas je jutro, kod nas je noć. Ti tamo pričaš sa nekim tuđim ljudima, tuđim jezikom, i kažeš da se fino snalaziš. Ja ovde grlim svoje ljude, svojim jezikom, i dobro mi ide, takođe. Kažeš da ti je dosadno, kad ne radiš. Da ti je na poslu super, i ekipa je dobra, i mesto, sve. Al kad ne radiš, nemaš koga da grliš, svojim jezikom,  i dosadno ti je. Pitam te da li i tamo jedeš onu salatu. Kažeš mi da nisi ni pokušao da je spremiš, znaš da neće biti ukusna kao moja, a to će te samo sjebati. Kažeš da tek sada razumeš moju revoluciju. Kažeš da ti je drago što se ekipa i ja ne predajemo, što smo prvi u lepom, u svetu koji lepo ne slavi. Kažeš da definitivno ima nešto u tom podatku, za plakanje, koje nas povezuje – i da često pomisliš na mene. Znaš, i ja. Iako sam mnogo puta htela da odem. Iako sam ipak ostala. Iako ti nije bilo jasno – zašto. Iako nisam sve to tako zamišljala. Iako si otišao.

Juče sam konačno sredila policu sa knjigama. Dugo sam se zadržala na onoj, koju si mi poklonio za rođendan. Čitala sam posvetu sedam puta. Ništa naročito, čula sam je već pre toga. Al je tvoja – i za mene je – zato je naročita. Setila sam se koliko si se iznervirao, kada si na stolu video istu tu knjigu. Nisi znao da je imam. Rekla sam ti da nije ista. Da ona nema tvoju posvetu. Da tvoju to izdvaja. I da će to uvek biti tako. Eto, imamo još nešto što nas povezuje –  što će nas povezivati mnogo duže nego što to možda budemo želeli, sem onog plakanja. Eto, i danas sam tu – nisam otišla. A planirala sam. Eto.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: weheartit.com