09 jul Dobrodošlica za brucoše

Budući brucoš? Nije da sam sto posto sigurna, ali vuče da je to to… Dok pali cigaru za cigarom, sav uspaničen i ,,u čudu“ na Autokomandi, očekujući da ga baš pravi bus odveze na baš pravo mesto,  sve mi se više čini da je to to… Poznato mi je ovo odnekud… Od pre jedno dve godine… Hm, izgleda da je krenuo baš tamo gde i ja pre te dve godine…  I, izgleda da je u odsutnom trenutku naleteo na baš pravu osobu…

Sramežljivo me pita ide li devetka ,,tamo do Političkih nauka“. ,,Eh“, mislim u sebi, ,,mora da si novopečeni brucoš, čim ti je FPN smernica za sve (još uvek)“.

Brzo stiže i ta devetka. Pratim ga pogledom… Vidim paniku, osećam milion misli u uzavreloj glavi, glavi koja je (al’ ne zadugo) u fazonu: ,,Moram bre da razbijem! Da im pokažem ko sam i šta sam!“. Ma, znam sve… Vidim samo jednu olovku koja viri iz džepa, i setih se da sam ih imala desetak svojevremeno (da slučajno nešto ne krene po zlu). Setih se i da sam tog ,,sudnjeg dana“ bila sama i ničija…

Reših da mu poželim dobrodošlicu. Da ne bude ,,sam i ničiji“.

,,Na prijemni?“, upitah znatiželjno.

B.B.: ,,Ma da“.

,,Ne brini, samo pročitaj pitanja trista puta ako treba. Veruj mi, svaki odgovor prosto naiđe kad imaš strpljenja i hladne glave“

B.B.: ,,Ma znam, ali…“

,,Znam i ja, ali, videćeš i sam koliko je i teško i savladivo – kada je glava jaka.“ (Već shvatam da je lik iz mog kraja – to je taj akcenat, naveliko ismevan od strane ovih Beo(malo)građana)

,,Odvešću te ja na prijemni“, rekoh mu prijatno, ne bih li ga bar malo razmrdala.

B.B.: ,,Mnogo ti hvala. Biće valjda sve OK“

Dok se sva čupava, pospana, i na neki čudan način – srećna, vraćam u svoje studentsko gnezdo,  i dalje se prisećam svog ponedeljka od pre dve godine… I sada tek shvatam koliko je, u stvari, bio lep. I koliko, u stvari, beo, a ne crn kako sam prvobitno mislila. Budiš se sav u strahu, mrzovolji, panici, a ipak duboko u sebi slutiš neki početak… Neki veliki ponedeljak… I vodi te taj misteriozni osećaj, i sopstvena radoznalost. Setih se i kako sam sa svoje studentske terase na strah odgovorila stavom: ,,Ma, idem da im jebem sve po spisku. Oni će meni prijemni i razne trice i kučine. Videće oni, svi po spisku“. I niko to nije znao… A ja sam se trudila da osetim, iako sam se jako plašila… Želela sam da se branim osećajem.

Setih se i da sam otišla na front sama… I da nije ta usamljenost baš prijala. Ali, prošlo je nekako… Štaviše, prođe to odlično! Jer je glava bila na mestu… I zato, saosećam sa svakim sadašnjim, budućim i večitim brucošem. I osećam neopisivu volju i obavezu da im poželim sreću i hladnu glavu, i za sada, i za ubuduće…

Dragi brucošu,

Primi moje saučešće. Čini ti se da nemaš pojma kuda? Da nećeš podneti? Da je budućnost neizvesna? Stvarno, primi moje najdublje saučešće. Znam kako ti je, saosećam. Mada, znam i da ne treba tako… Zato te molim, dragi brucošu, da moj apel primiš k znanju. Ne moraš da ga usvojiš (na kraju krajeva – ne moraš ti ništa, to upamti obavezno). Samo saslušaj. Toliko.

Za početak – ti biraj! Hoćeš li da budeš jedno obično studentsko govno, ili jedno neobičnije – studentsko govno nad govnima, ili želiš da budeš student? Nije ti jasno, je l’? Ovako, da pojasnim… Studentsko govno: ,,Ma daj, teško ‘e, brate… Jebem ti i sistem, i državu, i Bolonju nepostojeću, i sve ti jebem! Tretiraju nas, bre, k’o govna. Baš tako. Videće oni svoga boga, sve im jebem! Uh, kad krenemo s protestima, blokadama na jesen, uh! Mamicu im njihovu.“ (inače, nema pojma koga psuje, protestuje čisto da bi pripadao masi, i tu nadomestio adrenalin koji je, usled studentske učmalosti i apatije, odavno iščezao; čak i ako ima prava da se buni – ne zna zašto se buni, a nije ni da mu je bitno da zna)… Studentsko govno nad govnima – e, to ti je, dragi moj brucošu, priča za sebe:  ,,Ej, koliki ti je prosek?“, ,,Uh, jebote, ovaj retard dobi desetku, kako je smeo?!“, ,,Brate, aj da pravimo spisak svih studenata i njihovih ocena, šta misliš? Da znamo kad da poništimo devetke, da slučajno neki debili ne budu ispred nas na završnoj listi“… To su, ti, dragi moj, potpuno poništeni…

I zato, najdraži brucošu, budi, jednostavno, student! Nije teško, veruj mi. Ako želiš da ti ova instituija sa svim svojim slabostima i idiotizmima ipak otkrije svoju tajnu i da te nečemu nauči.. I ta tajna i nauka, veruj mi, nisu za bacanje…

Naučiće te da sistem, iako ,,sistem“ ima svojih slabijih karika, a ipak opstaje. Naučiće te da, od onog trenutka kada si kročio tu gde jesi, i sam si postao jedna bitna karika. I da je tvoja stvar kakva ćeš karika da budeš u lancu ludila. Naučiće te da padaš sa suzama, pa sa osmehom. I da prolaziš i kada misliš da si unapred pao. Naučiće te da se u masi grabiš za svoje mesto. Naučiće te šta je šlihtanje, pa, izvoli ako hoćeš. Naučiće te da sebe tražiš i da se dvoumiš više nego ikad. Naučiće te, nažalost, da osetiš da si kriv, i tamo gde je krivica nepojmljiva. Naučiće te da je zlata vredno ono što stekneš u kafićima oko faksa. I da su prijateljstva koja tu stekneš tekovina za tebe i za svagda. I, što je najbitnije, naučiće te da nisi broj… Shvatićeš, dragi moj studentu, da nisi prosek! Ni deset, ni pet, ni ono između. Shvatićeš da si student, imenom, prezimenom, svojim delom.

Naposletku, naučiće te da čitaš Šušnjića i da u njemu pronalaziš i oblikuješ svoj odnos prema sebi, okruženju i instituciji koja te je zvala.

Naučiće te da svoj poziv shvatiš kako dolikuje. I da ti sopstveni poziv postane najbolji na svetu… Ako želiš, dragi budući studentu…

Srdačan pozdrav,

Koleginica koja je želela

Autorka: Marina Radovanović

Fotografija: tumblr.com