Zaplitanje jezikom: Otpusti kočnice

20. novembra 2015.

– ‘Ajde ženo!

– Hej! Nisam ti ja žena! To što si me verio preko poruke ne znači da možeš i da me ženiš. Alo! Ništa bez šatre i petsto gostiju – po danu. A tri dana najmanje, kao Ivkova slava. Nećeš mi to uskratiti!

– Hahahaha! Baš si luda!

– Marš!

Zasmejavamo jedno drugo. Nije li to i poenta jednog odnosa? Posve oslobađajući osećaj – smejati se iskreno sa nekim. Misliti o nekome kroz osmeh. Dobar dan uvek počinje dobrim jutrom,  a on uvek poželi dobro jutro. Čak i kad zna da sam već odavno budna… Nije ono na šta sam navikla. Izgleda da su me prethodni ljubavnici pogrešno navikli. Ne, nije on ljubavnik. On je simpatija. Baš kako treba.

– Pusti kočnice, draga. Nemoj sve da porediš sa njim. Bilo je – prošlo je. Pusti kočnice malo. – kaže mi baka, dok me tapše po ruci.

Ubeđujem je da sam prešla preko toga. Živim dalje. Govorim joj kako znam. Ta kobna reč – znam.

– Znam – prekidam je u pola rečenice, jer ne mogu da slušam ponovo o tome.

pusti-kocnice-luna-lav-blacksheep.rs

I dalje povezuje moj strah sa njegovim ostavljanjem. I natera me da provedem noć razmišljajući o tome. Nema poente razmišljati više o tome. Ne leči vreme, već ljudi. Svakako, da bih mogla da se „izlečim“, morala bih da pustim kočnice. To je u pravu.

– Zašto nema više devojaka koje razmišljaju kao ti?

– Tačno ću da se upucam ako mi to kaže još jedno muško…

– Što? Šta je problem?

– Pa šta fali meni? Što mora da bude neka kao ja? Što ne – ja? To je problem…

– Mogu li nekako da pomognem?

Gledam u telefon i pedeseti put čitam poruku. “Otpusti kočnice, draga” – ćuti bako! Znam šta znači ta rečenica. Znam. I zvuči drugačije nego sve što smo do tada pričali. Do tada smo se “kao” muvali, i “kao” padali jedno drugome na fore, i “kao” začikavali jedno drugo. Posle svake poruke išlo je jedno “hahaha” ili namig koji će da kaže “Šalim se”. Sve je bilo – “kao”. I zajedno smo se smejali svim tim porukama… Pedeset i prvi put gledam tu poruku I crvenim. Nema “hahaha” posle. Stavio me je pred svršen čin, što bi se reklo. Šaljem mu samo jedan osmeh.

– Zbog čega ti je neprijatno?

– Nije mi neprijatno. Nego… rekla mi je baka da pustim kočnice danas i eto tebe.

– Da li je to sudbina il’ ko zna šta li je? S tim da mi je Marčelo u glavi za nastavak stiha. Hahaha!

– Marš! Baš si romantik.

Tu smo negde prestali sa tim “kao”, ali ni jedno od nas dvoje još uvek nije reklo da smo zvanično prestali. To je čar simpatisanja, ti prećutni dogovori – “kao” neznanje.

Autorka: Luna Lav

Fotografija: weheartit.com