24 mar Stefan Simić: Priče o ljudskom

Stefan Simić je rođen 1989. godine u Paraćinu, u Beogradu studira sociologiju na Filozofskom fakultetu, a njegove priče našle su svoje čitaoce u celom regionu. Objavio je  dve knjige socijalno angažovane i intimne proze (Pustite nas (2012), Odjeci ljudskog (2013) ), koja je svoj pravi život otpočela na internetu i stvorila ovom mladom autoru širok krug poštovalaca.

Kako ti se desilo pisanje?

Sasvim slučajno, oko punolestva. Dopalo mi se ono što sam pisao na internet forumima, osećaj za reč. Ne kažem da sam bio u pravu ili da sam znao više od drugih, već mi je bio poseban sam osećaj koji se budio u meni dok sam pisao i čitao napisano. Predosetio sam da tu ima nečega, jer sve je delovalo skladno, ritmično a i uživao sam u samom procesu stvaranja. Reči su tekle same od sebe, o svemu, na neki svoj način i predosetio sam da od toga može da se napravi nešto mnogo veće. Sećam se i detinjstva –  scena uoči polaska u školu, satima sam šetao po sebi i osluškivao svoj unutrašnji monolog. Tome nisam pridavao nikakav značaj, tek sada, kada vraćam film, uviđam izvore koji su se još tada nazirali. Umeo sam još tada od svega, sam sa sobom, da napravim igru i zabavu, ali tek nedavno sam to uspeo da racionalizujem i da objasnim sebi. Radilo se, sada to sa sigurnošću mogu da tvrdim, o zadivljujućem misaonom procesu koji niko od mojih tada nije uspeo da prepozna i moja kreativnost se, nažalost, ispoljavala u nekom sasvim drugom pravcu (zavedenost video igricama, sportskim prenosima, akcionim filmovima…). Negde oko dvanaeste, trinaeste godine počeo sam da osećam sve veći raskorak sa samim sobom, nastali su problemi, krize, anksioznost, neuroze i ostalo. Tek kada sam otkrio pisanje, oko punolestva, otkrio sam ponovo sebe i postigao ravnotežu, do tada je sve bilo haotično, nesigurno, kao brod bez jedra i luke koji leluja i vrti se u krug. Pisanje mi je dalo pravac, smisao, kao i ljudi koji su to počeli da čitaju i vrednuju na pravi način. U krajnjem, lako je čoveku da istinski poštuje sebe ako doživi istinsko poštovanje, oseti da je to –  to, da je na pravom putu. Taj osećaj spokoja je neprocenjiv.

Priče si počeo da objavljuješ na Fejsbuku, a danas imaš iza sebe već dve knjige. Kako su izgledali prvi susreti s čitaocima?

Ljudi su mi se odmah, u samim počecima, obraćali kao već formiranom piscu, to mi je najviše pomoglo. Nisam imao taj prelazni period afirmacije, dokazivanja, sve je krenulo veoma spontano. Doduše, ozbiljno sam shvatio sve to, kao i ljude koji su mi se javljali. Pisao sam svakodnevno, o svemu, na svoj način, sazrevao sam, menjao se i na krilima te podrške došao sam do sebe, stila i ideja u koje verujem. Nije književnost samo ono što je napisano ili izgovoreno, već i ono što ona budi u ljudima. Mene to zanima – ne teoretisanje o formi, već svest o suštini i put do bića. Nastojim da probudim ono najbolje u čoveku, da ga pokrenem, oplemenim, razumem, zavolim. Čovek treba da stvori takvu poetiku koja komunicira sa svima, dakle ne samo način na koji piše, već način na koji govori, način na koji živi, stvari za koje se bori, i protiv kojih se bori. Delo bez ličnosti, bar po mom mišljenju, ne ide. Mislim da je u mom slučaju presudio odnos sa ljudima, naročito kada sam počeo da nastupam i da se javno pojavljujem; tek u toj fazi sam osetio punoću i celovitost kojoj sam oduvek težio.

Tvoje priče karakteriše i to da nisu visokoparne, nemaju drugu ambiciju do iskrene komunikacije sa čitaocima i osvetljavanja aktuelnih fenomena.

Pišem ono što i sam volim da čitam, ako se meni ne bi svidelo bilo bi neumesno da očekujem da se dopadne nekom drugom. Tekstovi mi pomažu da se samodefinišem, odredim prema svetu i ljudima, ujedno su pitanja koja postavljam svačija pitanja, ljudi se identifikuju sa tim. Čovek, ako hoće da piše, mora da se suoči sa ništavilom, kako sa ličnim, tako i sa društvenim. Bez svesti o ništavilu, propadanju, iskrivljenosti, nema ni svesti o drugoj strani, harmoniji, istinskom. Ne čitam pisce koji opisuju, ljudi i sami vide, ne treba im crtati, volim pisce koji prodiru, koji naglas kažu ono što je blisko, primetno, a opet teško objašnjivo. Sve je teže stvarati, jer provejava osećaj da je sve već stvoreno, sve je dovedeno u pitanje, tako i sam pojam umetnosti. Sledim Tolstojeve principe da umetnost treba da bude plemenita, razumljiva i da sam život autora, kao i njegovo delo, budu identični. Tolstoj mi je velika inspiracija, kao i Ruso, Vasa Pelagić – oni su pisali ono što su živeli, bili su prosvetitelji i želja mi je da u narednim godinama pišem o njima i osavremenim ih. U vraćanju prirodi, u opštem smislu, a i ljudskoj prirodnosti (naspram sveopšteg otuđenja), nalaze se mnogi odgovori. I što je svet uništeniji ekološki, egzistencijalno, duhovno, ljudski, alternativa kapitalizmu u vidu istinskog socijalizma zasnovanog na proizvodnji za ljudske potrebe dobija na značaju. Istorija je to pokazala mnogo puta do sada, i tek će pokazati.

Tebi su priče donele mnogo poštovalaca, ali i prijatelja i to u celom regionu. Čini se da je region jedan konzistentan prostor i da imamo manje-više iste probleme.

Isto kao što na mojim književnim večerima dajem sebe, tako se dajem i u tekstovima, verujem u isceliteljsku i oslobađajuću moć reči, ljudi to osećaju i prepoznaju. Ne sećam se da mi je neko izašao sa promocije knjige, neke su trajale i preko tri sata, neke su bile takve da sam najmanje govorio, a najviše su govorili ljudi iz gledališta. Mene institucionalna priča ne zanima – pisac, književnik, sociolog – nastupam isključivo kao čovek koji govori o svetu, ne sa naučnog aspekta, ne čak ni sa književnog, već sa ljudskog. Ljudi su gladni takvog pogleda na svet i otuda takva podrška, jer znaju da ne tražim ništa od njih. Ljudski problemi su ljudski problemi, u Srbiji, Hrvatskoj, Brazilu, Japanu. Postoji kulturna specifičnost određenog prostora, ali ljudske priče su ljudske priče. Opasno je kada čovek upadne u nacionalističku zamku ili kada ne polazi od konkretnih ljudi, već izvlači opšte zaključke na osnovu verske, rasne i ne znam kakve sve pripadnosti.

Poetika tvoje proze već je u predgovoru prve knjige određena ovako: ,,da nastupam bez maske, da govorim ono što osećam, da prepoznam ljudsko u svakom čoveku”. Da li istrajavaš u tome?

Apsolutno, to je ona dečija naivnost i vera u čoveka, ljudsko. Bez toga, bez humanističkih polazišta, sve drugo, bar meni, deluje besmisleno. Daću sve od sebe da istrajem na svom putu, podržaću i podržao sam mnoge, zajedno smo zaista bolji. Ništa me ne uzbuđuje u životu kao susreti sa dobrim ljudima, ljudima koji godinama istrajavaju i odolevaju apatiji, koja je sve veća. Takvi ljudi su heroji, moj zadatak je da ih pronađem, da pišem o njima, da budem svedok, kao što su i oni moji svedoci.

U zbirci Pustite nas izražen je mladalački bunt i pokušaj razabiranja mladog čoveka u društvu u kome su sve vrednosti devalvirane. U drugoj knjizi oseti se tvoje lično sazrevanje, pokušaj racionalizacije tog stanja, potreba da se iz bunta stigne do promene.

U drugoj knjizi sam bliži sebi, ne mogu da tvrdim da se oseća književni rast, ali se zato oseća duhovni – dosta sam porastao kao čovek, pre svega u svojim očima. Bunt je prolazan, i From govori o tome, čovek treba da bude revolucionaran i da čitavog svog života radi na svom duhu, koji će da podstiče promene. Tome težim, ne da budem bundžija već da povežem, objasnim, oplemenim. Nažalost, živimo u takvom društvu gde se imanje stava, mišljenja smatra buntom. Kakav je to bunt? To samo govori o uspavanosti većine…

Naročito si osetljiv na kvazi-elitu koja oblikuje stvarnost i iz svojih uljuljkanih, ničim zasluženih pozicija, upravlja našom budućnošću.

I elita su ljudi, nije problem u njima već u kapitalističkom poretku koji je u biti nepravedan i deli, sam po sebi, ljude na elitu i masu. U istinski humanom društvu čovek bi bio čovek, a ne zvezda, idol i sl… Stvari su mnogo kompleksnije nego što se na prvi pogled čine, u ovakvom poretku stvari najveći problem je negativna selekcija i nemogućnost da pravi ljudi dođu tamo gde treba. Međutim, sam sistem je naopako postavljen, lišen je humanističkih načela, vizionarskog, kritičko-menjalačkog, ljudi se sistematski uništavaju, svi smo mi žrtve informacionog terora, problem nije samo ekonomski već i kulturološki, duhovni. Mnogo toga čovek treba da uzme u obzir da bi odgovorio na ovakvo pitanje, a „uljuljkana elita“ je samo posledica svega toga, nikako cilj. U krajnjem slučaju i elite nam se iz godine u godine menjaju, a nama je sve gore, što znači da je problem u nečemu drugom, mnogo ozbiljnijem.

Osim socijalnih i političkih, u tvom opusu važno mesto imaju i ljubavne teme.

Oduvek sam bio gladan ljubavi, nisam uspeo da izrazim sebe na drugi način i neprilagođenost se reflektovala na pisanje. Najsrećniji sam kada pišem o ljubavi, tu sam na svom terenu, tu se isključuje intelektualno i uključuje se emotivno, erotsko, intimno. Privilegija je pisati o tome, deliti svoje dileme. Kada kažem ljubav mislim na ljubav prema ženi. Volim žene, volim žensku kulturu, ne spadam u one muškarce koji su se družili sa devojčicama u školi, oduvek sam bio deo muškog društva, falile su mi devojke i tada, a i sada, i otuda u meni takvo oduševljenje i misterija. Ne volim da manipulišem ženama, ne koristim svoju poziciju, distanciran sam,  jer ni jedan užitak nije vredan bola koji možeš nekome da naneseš.

Ti si kao autor našao izlaz u angažovanom pisanju. A gde je izlaz za običnog čoveka?

Odlično pitanje. Čovek čim se udalji od sebe i počne da govori o drugome već je u problemu. Zato ne volim „self“ literaturu gde neko na osnovu svog „uspeha“ stvara univerzalna načela, svuda primenljiva. Svako od nas nosi svoj krst, svoju sreću i nesreću i svako mora da se suoči sa tim. Mnogo je lakše kada imaš svoje umetnike, jer te oni približavaju suštini. Kada se čovek toga odrekne, onda ostaje uskraćen svetlosti koje nije ni svestan.

Nedavno si održao još jednu beogradsku promociju svoje druge knjige.

U poslednjih mesec, dva nastupam bar jednom nedeljno –  bio sam u Subotici, Banjaluci, Jagodini, Čačku, Novom Sadu, Beogradu, 30. marta sam u Zagrebu, nakon toga Zrenjanin, Bijeljina, Sombor… Rećiću samo da su me u Beogradu vraćali na bis, ili kako se već kaže. Puno mi znači taj dvostruki aplauz, kao i reakcije, utisci nakon promociji. Ljudi su mi zahvaljivali na energiji koju sam im dao, i to je utisak koji mi je ostao, kao i želja organizatora da se promocija što pre ponovi.

Zašto si ti crna ovca?

Zato što sam godinama bio obična ovca, i taj položaj mi se ni malo nije dopao. Osećao sam se drugačije, sam sa sobom, ali sve što sam radio bilo je povlađivanje većini. Imao sam tri faze, prva je bela ovca, druga negacija svega što pripada većini kao crna ovca u svemu i sa svima, a sada sam u fazi kada balansiram između jednog i drugog. A i moram da priznam da ni bele, obične ovce, kada ih dobro upoznaš, nisu tako bele i obične, samo što to čovek treba to da prepozna i probudi u njima. Takođe ni crne ovde nisu tako drugačije kao što se na prvi pogled čini, mnoge od njih se pretvaraju više zbog utiska, mode, nego zbog istinske priče koju nose sa sobom. U krajnjem, i crne i bele ovce na isti način bekeću, beeee…

Srđan Gagić