SPASOJE JOKSIMOVIĆ:  Na rubovima krajnosti

31. oktobra 2016.

Spasoje Joskimović rođen je 1988. godine u Majdanpeku. Diplomirao je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Spasojevi pesnički počeci su priča o tome kako se talenat, upornost i rad, dobro raspoređeni i uz dovoljno entuzijazma, na posletu višestruko isplate. Nakon više od deset finala konkursa za prvu knjigu, u rasponu od desetak godina, prošle godine Spasoje je pobedio na čak – tri, što se, verovatno, do sada nije desilo nijednom mladom autoru. Kao rezultat toga nastale su tri pesničke zbirke: Život, po suncu, Daleko od Johanesburga i Veče u Vitaniji.  Poslednja je ove godine nagrađena pesničkom nagradom ,,Srboljub Mitić‘‘.

Na početku ti čestitam na nagradi ,,Srboljub Mitić“ koja je u oktobru dodeljena tvojoj zbirci ,,Veče u Vitaniji“. Čini se da je ove godine načinjen i svojevrstan presedan, jer je nagrada, mimo ustaljene prakse, dodeljena jednom mladom pesniku.

Radi se o presedanu koji se može nazvati i srećnim slučajem, o nagradi koja se više od dve decenije dodeljuje afirmisanim autorima. Za mene je i način da se upoznam detaljnije sa stvaralašvom Srboljuba Mitića. Zahvalan sam upravo entuzijazmu i hrabrosti jednoj članici žirija, koja je odlučila da se suprotstavi ustaljenom klišeu i odluka koja je doneta nije plod inercije i ustaljenosti. To je onda zajednički uspeh mladih ljudi, ipak spremnih da nešto pomere ili promene. A sa druge strane, da nagradu nisam podelio sa zvučnim imenom, ne bih dobio značajan medijski prostor.

crna-ovca1-blacksheep-rs

Poznajemo se iz vremena kad smo obojica postepeno otkrivali poeziju i tražili način da objavimo prvu pesničku knjigu. Potraga je okončana s uspehom, ali kako sada gledaš sada na to iskustvo inicijacije, procesa, rada, put od pokušaja do nekog konačnog ostvarenja? I kako ti se čine mogućnosti koje se ukazuju mladim autorima u Srbiji?

Drago mi je što sam imao priliku da okončam tu potragu s uspehom. Jer je to oblast u kojoj se ostvarenje ipak ne postiže samo velikim trudom i ulaganjem, kvalitetom, nego zaista treba da budemo „srećne ruke”. Pošto svoje „zvanične početke” vezujem za period duži od jedne decenije, mogu da kažem kako sam imao dovoljno vremena za jasno sagledavanje svih puteva i stranputica i da se unutar toga orjentišem. I posle ostvarenog uspeha, bez obzira na dug vremenski period i neprestani trud, mislim da je uspeh i stvar srećnog slučaja. Neke se kockice nezavisno od nas ili slože ili ne. Mladi autori ipak imaju dosta mogućnosti da se ostvare. Jer osim nekoliko istaknutih festivala, postoji čitav neformalni i virtuelni prostor poezije u kome je, po rečima Endija Vorhola svakome dato da oseti svojih pet minuta „slave”. Drugim rečima, da ima priliku na lakši način oslušne utiske o onome što stvara.


S jedne strane, konkursi su dobar filter da se već na početku vrednuju i urednički koriguju rukopisi koji zvrede pažnju, ali s druge strane distribucija tih prvih pesničkih knjiga praktično ne postoji i njihov značaj je skoro simboličan. Koji ti se kanali komunikacije pesnika sa čitaocem danas čine najizvesnijim i najefektivnijim, kako tvoja poezija dolazi do Drugog i šta mu nudi, na kakvu ga komunikaciju poziva?

Već sam kazao da je prostor društvenih mreža najviše zastupljen. I to je dobro. Iz razloga što sve ono što funkcioniše na zvaničnom i/li festivalskom nivou, a tiče se i simboličnog tiraža, nastavlja dinamičnije da živi i širi svoj skromni prostor. Tako da mi je lično veoma blizak prostor „zida” na kome mogu da oslušnem svoje čitaoce, da imam putokaz koji me navodi da budem dinamičniji, kreativniji i da brže uočavam stvari koje je potrebno promeniti. Ali svakako da osim tog virtuelnog prostora, zanemareni prostor konkretnog izdanja, čini mi se kao cilj, koji bez obzira na sve manju zastupljenost, jedino je u stanju da iskreno obraduje. Posebno što asocira na klasičan put kojim su prošli značajni pesnici i to nas, kao mlade stvaraoce, treba posebno da raduje.

Zbirke ,,Život, po suncu“, „Daleko od Johanesburga” i ,,Veče u Vitaniji“ objavljene su u relativno kratkom vremenskom razmaku, a rad na rukopisima bio je delom i simultan. Koliko su to tri odvojene, zasebne celine, a koliko deo jednog pesničkog osećanja? Kako ih treba čitati?

Ovo pitanje zahteva složeniji odgovor. Jer je i to presedan. Prilika da baš na kraju mogućnosti da uopšte učestvujem na festivalima (granica je 27 godina), a čiji sam višegodišnji finalista bio, donela mi je tri pobede koje uključuju štampanje zbirke. Jako mi je važno da su u pitanju zbirke koje nisam izdao kao samizdat, nego svaka od njih ima iza sebe festivale čija se tradicija meri decenijama i koji su i danas, bez obzira na sve, zadržali svoja zvučna imena. Tu mislim na „Festival poezije mladih”, u Vrbasu, koji mi je izdao prvu knjigu ,,Život, po suncu“, a koji pruža mogućnost svojevrsnog upliva u svet afirmisanih pesnika. I što je to festival koji ima tradicionalno dobra izdanja. Ovde mislim i na sam kvalitet štampe, što je danas retkost, ako se sami ne potrudite oko toga. Drugi festival je vezan za prostor Crne Gore i drago mi je što nam je obojici pružena prilika i uspeli smo da se „ostvarimo” na prostoru koji je vezan za naše govorno područje, ali za teritoriju druge države. „Pjesnička riječ na izvoru Pive”, festival je koji istrajava u održavanju sjaja koji je nekad imao i on je izdao moju drugu knjigu,  „Daleko od Johanesburga”. I treći, „Festival kulture mladih” u Knjaževcu, iza koga stoji Radio Beograd 2, nešto je na šta sam posebno ponosan. U izdanju tog festivala i Radio Beograda 2, izašla je treća knjiga ,,Veče u Vitaniji“ i posebno mi je drago da zbog podrške ljudi iz Radio Beograda 2, ta priča nastavlja da živi i ne završava se samo na izdavanju knjige, nego podrazumeva brigu oko njene što bolje promocije i podrške pobedniku festivala. Sve tri knjige su izašle letos, gotovo istovremeno. I mogu da kažem da je knjiga „Daleko od Johanesburga” skup novih pesama, novih traganja unutar moje poetike. ,,Život, po suncu“ je kompilacija starih i novih, dok je ,,Veče u Vitaniji“ sastavljena od prerađene stare poetike, za koju smatram da zaslužuje svoje mesto, a na ovaj način joj je ukazana prilika. To je bio nimalo lak zadatak, a vreme će pokazati da li sam u tome uspeo. Treba ih posmatrati kao tri različite celine, koje sada poprimaju novo značenje koje nisam očekivao i koje mi se možda i dopada.

crna-ovca-blacksheep-rs

Tvoje teološko obrazovanje značajno je uticalo na pesnički izraz i poetiku. Ali, čitajući tvoju poeziju, stiče se utisak jedne naročite duhovnosti, koja je u svom osećanju sveta nadkonfesionalna, što je onda i  jedna naročita vrednost i što ovu poeziju otvara za svakog potencijalnog čitaoca. Na koji način misliš da je religiozni diskurs obogatio poetski svet, otvorio ti prostore za poeziju, izdvojio te među drugim pesnicima tvoje generacije? I imaš li nekada osećaj da te je u nečemu, u pogledu poetike, i ograničio?

Siguran sam da me nije ograničio. To je jako živ prostor, koji nažalost nema svežinu u prostoru svog delovanja. Iako on unutar moje poezije nije nimalo zvaničan, niti dogmatski usmeren, opet pruža ogroman prostor svežeg tumačenja i oživljavanja čak i stvari koje su isključivo dogmatske. Ali na način koji je jarkih boja i živ. I u spoju sa ličnim svetom i iskustvima, on prelazi preko svih granica i čini jednu neobičnu poetsku strukturu. Zapravo, to što nazivamo duhovnošću, kreće se između nečega što možemo nazvati tekućim i prisutnim izrazom sa jedne strane i jednom zatvorenošću u tradicionalni prostor sa druge. Time sam naročito zadovoljan, jer mi poetika ne pripada ni jednom ni drugom, a ima prednosti koje mogu da se vežu i za jedan i za drugi pristup.

Vitanija evocira priču o vaskrsenju, mističkom iskustvu i Otkovenju. Čini se da veče u Vitaniji onda može biti i slika nadahnuća, stvaralačkog čina, poezije kao naročitog statusa koje pojedincu otvara prostor otkrivanja nekakve više istine? Kako si došao do naslova i kakvu nam zbirku takav naslov najavljuje?

Vitanija i jeste prostor mističnog. Nalov nema direktne veze sa celinom zbirke na način koji je prva asocijacija i koji čitalac možda očekuje. To je prostor unutrašnjeg iskustva, naizgled sveden, a tiče se stanja u kojima se čini da pesnička stvarnost ima sposobnost da nadiđe sve. S druge strane, prostor naslova i vitanijskog događaja, tiče se ličnog pristupa toj temi. Odnosi se na onu stvarnost posle učinjenog čuda, na sve sitnice o kojima se tada neposredno ne misli, a koje su sveprisutne. Primer toga može biti nameštaj ili ambijent sobe ljudi koji su prisustvovali Lazarevom vaskrsenju. Njihovo večernje raspoloženje ispod kore nesvakidašnjeg utiska. Isto tako može biti tumačen i kao prostor ponovne smrti i nestajanja, konkretno u Lazarevom slučaju. Pa se zato pažnja seli u drugi prostor onih koji izvan Vitanije dočekuju neko drugo veče, sa svojim iskustvom koje predstavlja drugi oblik iluzije ili nade, u koji svrstavam srž pesama ove zbirke.

Kratkoća forme i sintaksička, pa i leksička svedenost, značajne su odlike tvog stila. U takvim okvirima pesnik ili pokaže stvarni talenat i veštinu, ili ostaje nedorečen, što u tvojoj poeziji svakako nije slučaj. Svaka pesma mali je fenomenološki ogled o svetu – onom u sebi, ali i onom oko sebe: prirodnom i istorijskom – oba shvaćena kao deo nekakve više zasnovanosti. Gde je za tebe glavno čvorište tvoje poezije, šta je prostor do kojeg želiš da dopreš?

Kratka forma mi se činila najpre kao izraz zrelosti izraza i snishođenje sveprisutnoj žurbi. A, s druge strane, ta istančanost je mač sa dve oštrice. Jer će malo ko svedenost izraza videti kao zrelost poetike, više kao kratku formu čiji je cilj jedino to što je kratka. Pa sam onda odlučio da se fokusiram na za nijansu opširniji izraz u novim pesmama. U pesmama ostavljam jasno prostor dvostrukom tumačenju, dvostrukom kraju pesme, igrajući se rečima. Većina pesama se može čitati na dva načina, sa dva različita kraja. A to otkriva novu dimenziju kroz utisak čitaoca, treće značenje koje uvek iznenadi. To je prostor do koga sam možda dopro. Ali sada čekam i verujem da će i čitaoci to isto da učine.

Potičeš iz istočne Srbije, tamo i stvaraš. S druge strane, u većim se centrima, pre svega Beogradu i Novom Sadu, odvija gro pesničkih dešavanja, a ona za sobom vuku i različita umrežavanja, druženja, interesne sfere. Misliš li da su mladi pesnici koji su iz unutrašnjosti i koji deluju kao pojedinci ,,zakinuti“?

Nas naša geografska udaljenost svakako zakida. Fizičko odsustvo. Ali to je dobro iz razloga što nas prepuštenost samima sebi pokreće da budemo deo priče unutar centara koji pružaju priliku pesničkim dešavanjima.

Koliko pratiš novu poeziju u regionu?Kakva su iskustva susreta sa drugim autorima?

Pratim gotovo sve, a tiče se naše mlađe pesničke generacije. Maločas si pomenuo lošu distribuciju izdanja i mali tiraž. To ipak ne utiče da možemo makar među sobom da razmenimo knjige i budemo u toku. Mogao bih da preporučim poeziju autora iz zemlje i regiona, čije su knjige izašle kao nagrade festivala kod nas i u regionu. Jer se tu sudaraju i sreću različite poetike. Dobra je stvar da se svako od njih međusobno razlikuje, a festivali čine da se te različitosti uklope. Iskustava ima i dobrih i loših. A izviru iz teško pomirljivih krajnosti i neuklapanja u njihov svet.

Za kraj, zašto si ti crna ovca?

Zbog nepripadanja svemu onome što pokušava da nas odredi, definiše ili svrsta u svoj okvir. I to se neuklapanje ni u poeziji ne isplati, ali unutar pesničkog izraza ostavlja neslućeni prostor ostvarene slobode i sinteze nemogućeg na rubovima krajnosti.

Razgovarao: Srđan Gagić