12 okt Sačuvati dušu

Da li živimo bolje ili se večito vraćamo u detinjstvo? Ovo pitanje mi se poput čigre zavrtelo u glavi u trenu kada sam videla jednu siromašnu kuću i dvorište nadomak Beograda. Krov sa izlomljenim crepom, zvuci turbo folka, žena koja drema ispod trešnje u nekoj improvizovanoj ljuljašci od krpa i konopca i jedna devojčica. Ta devojčica je držala lutku sa polomljenom glavom i jurila je olinjalu kokošku. Igrala se i smejala. Dnevna varijanta horor filma.

Vratila sam se u detinjstvo, u onaj period kada od roditelja nikada nisam čula za reč: „Nemam“. Lutke mi je ćale donosio sa svojih putovanja po svetu. Bila sam jedina u kraju koja je imala barbiku crnkinju. Deci sam naplaćivala da je vide ili taknu – šta reći, bila sam biznismen od malena. U frotirskoj pidžami sam gledala „Muzički tobogan“ i „Dobro veče, deco“. Krišom sam obuvala mamine štikle. Baka mi je čitala bajke „raznih naroda“. Kada je pravila pogaču, odvajala bi mi komad testa od kog sam pravila „kvazikiflice“. Odrasla sam, a da nisam imala pojma da li sam tolerantna na laktozu, šta su alfatoksin i nutricionista.

Okupljali smo se ispred zgrade. Igrali smo žmurke i lastiš. Učili smo rodoljubive pesme napamet. Pisali smo sastave o drugarstvu, najlepšoj mami na svetu i svom gradu. Skupljali smo sličice i mirišljave papiriće. Znali smo da maštamo. Sanjali smo snove u boji. Umeli smo da se zaljubimo, poljubimo i da komunicirao i bez SMS-ova, Twittera i Facebooka.

Da li deca danas umeju da maštaju uz animirane crtane filmove? Kad im je neko poslednji put pročitao bajku? Šta rade ta deca kada su  im roditelji na putu ili poslu? Jesu li ikada probala domaći paradajz iz bašte koji miriše na povrće? Onaj kvrgavi paradajz koji ima ukus jabuke i nije plastičan? Da li sva ta deca sanjaju da postanu menadžeri, jer balerine odavno nisu u modi? Oni malo stariji se na ulici oslovljavaju isključivo sa „brate“. Pitam se koliko je zaista blizak taj odnos i koliko je otuđen čovek u zemlji u kojoj je svako svakome brat.

Posle svega, devojčica iz onog siromašnog dvorišta mi izgleda lepše i srećnije od mnogih drugih koje imaju nove lutke i uštirkanu odeću. Ona je našla način da se igra… Ona se i dalje smeje… Sutra je, uostalom, daleko za sve nas. Čemu planovi? Obično se završe razočaranjem.

I dalje maštam da ću jednog dana zaigrati balet, iako sam prematora za takav performans. Moji snovi su i dalje pomalo detinjasti, a život nas često obraduje nečim neočekivanim. Nikad se ne zna, možda se ona olinjala kokoška pretvori u belog konja posle ponoći, a devojčica ode na svoj prvi bal…

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: flickrl.com, bedminsterdental.com, photobucket.com