Nešto najbolje

5. maja 2017.

Srećan ti rođendan, mala. Hvala. Da ostvariš sve svoje snove. I da umrem odmah. Šta to pričaš. Ma, ništa, izvini, hvala ti. Ne, ne, reci. Pa kome  treba život bez snova, neću. Zamisli taj pakao, ostvariš sve  što imaš i odjednom – prazno, nema te. Pa bolje da me stvarno nema, nego da me nema bez snova.

Svet je pun zombija – žive, a nisu živi, rade, a ne osećaju da treba i šta treba da rade, u šta da veruju, koga da vole, to im je nametnuto i oni slepo prate svog slepog vođu, pa budu  tužni – zapravo, nisu oni tužni što su tužni, nego su tužni što nemaju snove, da ti ja kažem. Kad imaš san, nemaš ti vremena da budeš tužan. U pravu si.

I tako, probudiš se jednog jutra sa 24 u dupetu, što bi rekla moja baba, i skontaš da ne znaš ništa. Kako to misliš. Pa tako lepo. Zaboravio si sve lepo što si znao. Ostalo je samo nešto što mehanički radiš i živiš, to se drugima dopada – to drugi, to su mame i tate, to su nastavnici i profesori, to su bake i deke, to su čitaoci i pratioci, to su očekivanja – i to je jedno veliko ništa.

I trebalo mi je da se popnem na 1216 metara nadmorske visine, trebalo mi je da ne mislim, trebalo mi je da čujem tišinu – kad kažem tišinu, mislim na onu, koja pripada cvrčcima i reci i onoj travi, o koju možeš da se posečeš i zmijicama pred kojima poskočiš i brdima, i jezeru, i koracima, mnogo koraka i pogledu, koji se sudari sa planinom i vrati se poput bumeranga, a ja više volim kad pogled pustim, da se ne vrati, jer  verujem da sam čovek ravnice, mada nikad nisam živela u ravnici, mada niko moj nije živeo u ravnici, mada znam da ću ja, svoja, nekada napraviti život gore, među suncokretima.

nesto-najbolje-blacksheep.rs

 Sve što sam znala, bilo je daleko iza mene. Eto, zaboravila sam. A inače pamtim ko slon. A ovo sam zaboravila. Šta to. Pa to, kako se bude srećan. Vidiš, to deca znaju. A ja odavno nisam dete. Ti si najveće dete koje poznajem. Ma nisam, samo se pravim. Super ako se dobro pravim. No, sebe nisam uspela da prevarim. A onda sam čula. Šta. Pa misli. Svoje misli. Rekle su mi da sam baš kukavica. Nije mi bilo jasno što. Podsetile su me na ljude koje volim. Na to koliko se nekad plašim da ih volim. Plašim se da sanjam. Plašim se da dišem. Ponekad.

Smenjivala su se lica, situacije, osmesi, zagrljaji. Smejala sam se. Mama je spremala šnenokle, jer ja volim šnenokle. Tata je sadio jorgovan, jer je to pored suncokreta maltene jedini cvet za koji marim. Baka je bila tu, rešavala je ukrštene reči u Politici. Moj omiljeni par je maštao o svadbi, a ja sam zamislila kako na istoj đuskam uz Devojku sa čardaš nogama. Moj drugi omiljeni par je sedeo za stolom, igrao tablić – ona je gunđala kako on vara, on se pravio da ne zna ništa o tome. Mogu da ih zamislim za istim stolom i za pedeset godina. Vidim i nju, koja pali za Ameriku i srećna je. Obećava da će mi doneti sa Havaja ljubičastu bubamaru, onu, o kojoj smo čitale pre neki dan. Vidim i njega, sa kojim slušam onu pesmu – smejemo se, lepo je.

Vidim i tebe. U mojoj mašti sada si negde, daleko od ljudi, u svojoj mašti, misliš o predelima u koje ćeš nekad otići, o ljudima koje ćeš upoznati, o ljubavi koja će doći, kad se najmanje nadaš iliti kad ideš da baciš đubre – u mojoj interpretaciji, mada ti možda ne ideš da bacaš đubre, ja to ne znam, možda umesto tebe to radi neko od tvojih ukućana, rekla bih da da. A vidiš, to je šteta, propuštaš jedinstvenu priliku da upoznaš ljubav svog života. Na primer, mene.

Moguće da nam je kontejner isti. Moguće da nam je kraj isti. Moguće da su nam zgrade leđima okrenute jedna drugoj, kao u Medianerasu, da smo prošli jedno pored drugog mnogo puta, možda si ti onaj lik što mi je pomogao sa koferima, možda onaj, simpatični, koji je na kasi plaćao pre mene, možda si onaj koji me je pitao šta slušam, onda, na stanici. Možda. Sećaš se. Znam da se sećaš. I znam da ćeš se pojaviti, kad se najmanje nadam. Videla sam to.

 Videla sam nas na onoj nadmorskoj visini na kojoj sam odlučila da budem srećna. Na kojoj sam skontala da za to ima itekako razloga. Pa ja hoću da đuskam uz Balaševića. (Znaš da od nedavno opet mogu da slušam Balaševića? Nije da hoću, al ako budem htela, mogu. Više mi nije mučno.) Izgleda da ipak nisam sve zaboravila. Izgleda da mi je samo bilo potrebno da se sudarim sa svojim odrazom u planini ispred sebe. Izgleda da još treba da rastem do ravnice. Izgleda da sam srećna. Da se smejem. Da grlim. Da me grle. Da volim. Da me vole. Da učim. Da me uče. Da grešim. Da se saplićem. Da padam. Da me boli. To znači da sam živa – i da živim.

 To znači da nisam zaboravila da sanjam.

A to je nešto najbolje što može da mi se desi.

 Srećan mi rođendan.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com