Nemanja Jovanović: „Kad ti je život dosadan onda ni mašta nema puno goriva“

3. aprila 2017.

Nemanja Jovanović je ilustrator i pisac. Kratke priče je objavljivao u Severnom bunkeru, Ulaznici, Studentu, Yellow-cab-u, zbirkama priča „Da sam Šejn“ i „Van ograde“. 2016. godine objavio je svoj prvi roman „Milka zbogom, vidimo se sutra“ u okviru edicije Prvoborac izdavačke kuće Partizanska knjiga iz Kikinde, čiji su urednici Srđan Srdić i Vladimir Arsenić. Razgovarali smo sa Nemanjom o njegovom romanu, trci za NIN-ovu nagradu, pisanju i stripovima. Pročitajte intervju i upoznajte crnu ovcu ove nedelje.

nikola-jovanovic-blacksheep.rs

Svojim prvim romanom „Milka zbogom, vidimo se sutra“ privukao si veliku pažnju. Roman se našao u širem izboru za NIN-ovu nagradu, a Politika ga je uvrstila u deset najboljih knjiga 2016. godine. Koliko ti znači takva vrsta priznanja i da li te je to iznenadilo?
S početka je sve bilo iznenađenje za mene, kao i veliko priznanje. Ja sam nisam imao procenu dokle sve to može da ode, a otišlo je poprilično. I super da je tako. Nekako te uveseli sve to, na trenutak ti da neki osećaj sigurnosti, pripadnosti. Pre toga sam se neko vreme udaljio od pisanja, s obzirom da je roman nastao nekoliko godina pre nego što je objavljen. Sad već stvari stoje malo drugačije. Ovo me je pomalo vratilo tamo gde sam bio i mislim da je ova pauza u pisanju dobrodošla.

Glavni junak „Milke“ se osamljuje da bi se posvetio pisanju, a zatim pokušava da iz svog dosadnog života „iscedi“ priču, da stvara. Da li je i tebi, kao i tvom liku, samoća preduslov za stvaranje, a život inspiracija?
Samoća svakako. Bez nje nema onoga što je neophodno ‒ kontakta sa sobom i prostora za pisanje. Život generiše sve ostalo. Mašta takođe. A što se tiče glavnog junaka i njegove osame, pre bih rekao da je to bila jedna vrsta izolacije u koju ga je gurnula njegova nesigurnost, kao i želja za pisanjem. Kad ti je život dosadan onda ni mašta nema puno goriva, tačnije, postaje sila koja može da radi protiv, da bude destruktivna. Ali samoća nije preduslov za dosadu. Možeš biti među ljudima a opet da ti bude dosadno, da se osećaš sam. To je možda još gora vrsta usamljenosti. Ali, ipak, sve zavisi od slučaja do slučaja. Mom junaku je definitivno bilo nelagodno sa sobom. Tek kad život u tragovima počne da mu se događa i njegova kreativnost se pokreće.

Primetan je jedan ironijski odnos u građenju glavnog lika. On je mladi student iz provincije koji želi da piše i na neki način redefiniše sebe kroz proces stvaranja. Žudeći za tim, on upada u poznate zamke predrasuda: biti umetnik znači biti usamljen, ekscentričan, neprilagođen. Da li je to razlog što bira okruženje marginalaca i ne zadržava se ni na jednom mestu dugo?
Mladost ga tera na to. Nemir. Želja da se konačno nešto pomeri, da nađe neko bolje mesto za sebe. A to što okruženje ostaje slično, ma koliko se kretao, na neki način doprinosi jednom bolnom iskustvu koje on pretače u roman. U pisanje. U nešto kreativno, što će ga na nekom nivou spasiti, od sebe takvog, od sećanja i tog mulja koji sve vreme vuče sa sobom; takođe, omogućiti mu i jednu sjajnu priču. Jer ne znam ko bi želeo da čita o tuđim uspesima, hvalospevima. I to on zna. Pa i Špiridon mu to govori na jednom mestu u romanu. Moraš da gubiš da bi bolje pisao, da patiš, da umeš da patiš. To ljudi žele. A šta znači biti umetnik ne znam baš najbolje. Opet zavisi od slučaja do slučaja. Neki su ovakvi, drugi onakvi. Ali možda ta neprilagođenost je najbliža nečemu što stvara umetnika, kao i potreba da se izrazi. A da li bi te potrebe bilo da mu je sve potaman, ne znam.

U prikazima „Milke“ kretanje junaka i traženje prostora/staništa poredi se sa Odisejevim putovanjima. Roman nema kraj, završava se rečenicom kojom je i naslovljen „Milka zbogom, vidimo se sutra“ sugerišući nastavak kretanja, nastavak potrage. Šta junak zapravo traži?
To „zbogom“ možda predstavlja njegovu težnju i želju da se sve okonča… „vidimo se sutra“ je moguć nastavak priče. Može i tako da se tumači. Interesantno bi bilo videti šta se događa pošto napiše roman i objavi ga. Da, kraj romana ostavlja brojne mogućnosti za dalji razvoj priče, mada lično mislim da je dobro što se tu zaustavio. Intrigantnije je. Da li će nešto naći i šta, ne znam, mada bih ja intimno voleo za početak da iznajmi stan.

nikola-jovanovic-blacksheep.rs.jpg3

U svom romanu spominješ Gazdanova, Kiša, Selina, Karvera… Zašto baš njih?
Zato što su veliki pisci, na prvom mestu, pisci koji su ostavili traga u mom životu i načinu pisanja, odnosu prema stvarima. U krajnjoj liniji i to su ljudi koji su živeli kao podstanari ili se selili iz stana u stan. Lutali, tražili, uporno tražili. Neki kao večiti pesimisti, drugi malo optimističniji. Ali nisu odustajali. Možda je najveća inspiracija u takvim ljudima, npr. kad se Gazdanov probudi u svom podrumu i zna da mora da radi vežbe narednih pola sata samo da bi rasterao likove koji su ga opsedali tokom sna, likove koji su u stvari bili njegova java, kao i sam život. Pa onda pisanje koje mu je čuvalo glavu na ramenima. Naravno, ima još dosta pisaca koje bih naveo kao bitne i sve određuju manje ili više iste stvari, upravo ta borba i iskrenost prema sebi i papiru, ma kakva ona bila.

Trenutno pišeš svoj drugi roman. Možeš li nam reći šta da očekujemo?
Za drugi roman još uvek ne znam ništa. Imam likove, akcije, glavnog junaka, sve već smešteno u glavi. Treba početi.

Da li postoji pritisak i strah od uspeha drugog romana, s obzirom da je „Milka“ pokupila dosta simpatija i priznanja?
Relativno skoro sam pomislio na to. Verujem da je delom tako. Tačnije, izbegavam da mislim o tome, ali kad bih seo i razmislio, intenizivno, kao što uporno razmišljam o drugim glupostima, mislim da bih se više zabrinuo. Ali da postoji neko očekivanje, postoji, mada nije nešto što me pritiska. Više me tera da ne razmišljam o tome šta će biti. Hm, izgleda da mi još i pomaže. Videćemo. Ali, obrni okreni, već sam u plusu. Kao klincu mi niko nije predviđao sjajnu budućnost, nastavnici i slični, pa ako je po tome ne bih puno brinuo. Znači, bez očekivanja. Setim se uvek njihovih prognoza, tako mi je lakše.

Pišeš kratke priče i učestvovao si na raznim konkursima, a ni priznanja nisu izostala. Tvoje priče su štampane u nekoliko zbirki i časopisa. Koji su izazovi i ograničenja stvaranja kratke priče u odnosu na roman?
Sa ovim romanom sam se prilično udaljio od te forme, od kratke priče. Dugo nisam napisao ni jednu. U suštini, kratka priča je jako zahtevna kategorija. Događalo mi se da priču od tri stranice ispravljam mesecima, dok konačno ne ispadne nešto što me zadovoljava. Iskreno, tek po objavljivanju priča u časopisima nekako sam odrastao, tj. više dorastao tom svetu pisaca i usudio se da napišem knjigu. Nekada sam mislio kako ću jedino moći da pišem kratke priče. Nisam razumevao baš najbolje kako se organizovati za roman. Izgleda da sam u međuvremenu malo sazreo. Eto, čak i ja.

nikola-jovanovic-blacksheep.rs.jpg2

Neposredno pre nego što je „Milka zbogom, vidimo se sutra“ objavljena, u junu 2016. učestvovao si na konkursu za kratku priču portala Blackseep.rs sa temom Sloboda. Tvoja priča „Boris i Vilma“ je jedna od pet pobedničkih priča i štampana je u zborniku „Van ograde“, koji je imao promociju u novembru 2016. u prostorijama Baze Crna ovca. Koliko autorima znači da budu uvršćeni u zajedničke zbornike, antologije, almanahe?
Pa verovatno da znači. Meni znači. I mislim da su ti zbornici, zbirke priča koje obuhvataju region dobra stvar. Što zbog čitalaca, što zbog autora. Da nas bar nešto poveže na nezabrinjavajuć način.

Pročitao si zbornik Van ograde. Možeš li nam reći koliko ti se svideo i da li bi izdvojio priče koje su na tebe ostavile najveći utisak?
Zbornik je odličan, ima tamo sjajnih stvari. Priče kao što su „Čovek koji je izgubio strpljenje…“, „Noć šampiona“, „Kako sam postao zao“, „Crne udovice“, „Tok sive svesti“, ali i još neke odgovaraju mom, recimo, ukusu. Naravno, to ne umanjuje vrednost drugih priča.

Pored toga što pišeš, baviš se dizajnom i ilustracijom, a nekoliko godina si bio i tehnički urednika Veselog četvrtka. Šta strip predstavlja za tebe?
Strip je čitav život moja najveća žudnja, ljubav, šta znam. Još kao mali sam se zarazio, a kasnije, kao veliki, imao čast da radim u Veselom četvrtku sa sjajnom ekipom ljudi. Srećom, zaista srećom i zahvaljujući velikom entuzijazmu pojedinih ljudi (kažem srećom, jer mislim da je sreća što imamo takve ljude), danas u Srbiji imamo nekoliko strip izdavača koji objavljuju francuske, američke, japanske, italijanske, španske… stripove, tj. otkupljuju prava na njih i nude ih na našem tržištu u prevodu. Ja sam im najiskrenije zahvalan na tome. A ilustracija je nešto od čega pokušavam da živim. I ponekad uspevam. Kada ne ide onda se snalazim kako umem.

Šta Nemanja čita, sluša, crta ovih dana i šta bi preporučio našim čitaocima?
Čita „Gubitnike“ (Moris Dži). Sluša televizor, iza leđa, rts 3.
Vrata stana nisu debela i da sad zvonite, a da hoću da se sakrijem, da ne otvaram, prošlo bi mi. Eto, toliko je pojačan TV. A uglavnom neki džez, kako kad.

Zašto si ti crna ovca?
Zato što opet kasnim kiriju.

Razgovarala: Đurđica Zec

Fotografija: Nemanja Jovanović, Partizanska knjiga