Ljudski je

5. jula 2018.

Ako je moguće voleti ljubav, zašto je nemoguće mrzeti mržnju?
Zašto je to paradoksalno? Mržnja može da se mrzi. Može i da se voli. Gde je tu paradoks?

Uvek se vraćam na činjenicu da nije sve samo crno ili samo belo. Nije sve samo dobro ili samo loše. Nije sve samo čista ljubav i nije sve samo čista mržnja.

Volela sam da volim dok je ta ljubav bila dobra za mene.
Mrzela sam da volim kada me je ta ljubav ubijala.

I ne, to nije sebično. To je ljudski.

Volela sam da mrzim dok je ta mržnja vodila ka cilju.
Mrzela sam da mrzim kada je ta mržnja povređivala i mene.

I to je ljudski.

Koliko puta se desilo da mrzim svoju predstavu o tebi, isto toliko puta sam je volela. I počinjem da se pitam: da li sam te uopšte i mrzela i volela? Jer to nisi bio ti. To sam bila ja. Koliko puta sam te osuđivala za postupke, toliko puta sam i bila nepravedna zbog toga. Jer to sam takođe bila ja.

Kada sam te mrzela što ne znaš šta hoćeš, tada sam i volela i mrzela da te mrzim. U isto vreme. Jer ni ja nisam znala šta hoću. I volela sam da te mrzim zbog toga, jer sam volela svaki razlog da te mrzim. I mrzela sam da te mrzim zbog toga, jer sam znala da nemam pravo i to me je ubijalo.

Da li iko od nas zaista mrzi nekoga? Ili nešto? Ili samo mrzimo naše mišljenje, nesvesni toga što mrzimo?

I dok nam vreme prolazi u razmišljanju šta smo ustvari mrzeli ili voleli, osobu ili predstavu o njoj, dogodi se ravnodušnost. I tada znaš da je kraj. I znaš da mržnja lako prelazi u ljubav, ljubav još lakše u mržnju, još bolje znaš da sve lako prelazi u ravnodušnost, ali se ona ni u šta ne menja. Ravnodušnost je tu. Zauvek.

Gde je ravnodušnost tu je kraj, a kraj je zauvek.

I to je ljudski.

Autorka: Dragana Plazinić

Fotografija: weheartit.com