Jebiga, nemam bekap.

11. jula 2018.

Pre par dana mi je telefon otkazao poslušnost.

Jednostavno je odbio da se uključi i pored svog truda spasa mu nije bilo. Matična ploča je odlučila da ode na večna lovišta i, kako sam se neprijatno iznenadila kad sam uključila popravljeni telefon- sa sobom je odnela neke važne i manje važne brojeve, većinu slika i komplet prepisku sa nekad nekim važnim, sada nevažnim i potencijalno važnim ljudima.

Tako sam bila primorana da ponovo unosim brojeve koji su, srećom, ostali sačuvani na viberu na kompjuteru i prošla takoreći katarzu i rolerkoster emocija.

Neke brojeve sam unosila bez mnogo razmišljanja, to su uglavnom oni koje svakodnevno srećem u prolazu ili sa namerom, poznanici, kolege.

Upisani su i neki brojevi za koje znam da su sad evoluirali u pozivni broj u nadležnosti rominga, ali ja ih i dalje volim u njihovom originalnom obliku, neka budu tu, za svaki slučaj.

Neki brojevi za koje sam sigurna da ih neću pozvati i neki koji sigurno mene neće pozvati, makar lupali glavom o zid zbog toga, neće.

Takođe, neki dragi nadimci su regresirali u zvanična imena i prezimena. Nismo srušili mostove, ali smo isprali bliskost.

Nisam unela jedan broj koji i dalje znam napamet, jer nema potrebe. To je onaj pobednik u kategoriji nezvanja.


Shvatila sam da neke kilometrima udaljene brojeve volim više od nekih iz komšiluka i da postoje brojevi kojima u nazivu sa punim pravom stoji „u pola noći“ jer znam da će se javiti u bilo koje doba, kada bilo koji od ovih navedenih ne budu dostupni ili ne budu hteli da budu dostupni. Zapravo, samo jedan je sa tim nazivom, to je onaj najTamaraskiji. I još par na koje se ja u pola noći javim ne pitajući šta treba, nego slušam. Pesme, pijane monologe, obećanja, zakletve, kajanja. I tešim, ako umem, ali češće pevam sa njima.

U svakom slučaju, oni najbitniji su tu na okupu, pojedine izgubljene sam prežalila davno.

Ono što ne mogu da prežalim su one zauvek izgubljene reči, poruke koje znam napamet, ali više ne mogu da ih pročitam. Sreća je, u nedostatku pameti, što su autori tih reči i dalje voljni da ih ponove kad god mi zatreba, ali opet…bio je to moj mali album reči kog više nema i ja apsolutno koristim svoje pravo da žalim za njim. Za prvim sitnim rečima pažljivo pisanim, za onim krupnijim, pa i za onim koje su se svađale međusobno i same sa sobom. Za njima najviše, jer su posle shvatile koliko se vole i da ne veruju u sudbinu, nego u splet okolnosti.

Da se razumemo, očekivala sam da će ishod dugotrajnih telefonskih muka biti ovakav, ali moj ničim izazvani optimistični glas je navijao da će ipak sve biti nekim čudom sačuvano.

Okrenem broj kog sam se prvog setila, uz bojazan da možda ipak nisam dobro zapamtila ni taj, a važan mi je i šta ako to nije…

-Hej.
Dobro je.
-Sve poruke su mi nestale. Sve do jedne. I one naše i ona tvoja znaš, što sam ti citirala sto puta…
-Pa menjao je matičnu, očekivano.
-Znam, ali sam svejedno tužna.
-Eto, za ubuduće da znaš da napraviš bekap.
-Za ubuduće. A šta ću sad da radim?
-Popij Pivo, napravi bekap.

I onda se setim da imam bekap, negde davno napravljen u svojoj glavi. Prašnjav, zapušten, nabacan stvarima i pretrpan svim i svačim. Ponekad mi svetluca u očima, ponekad mi ne da da zaspim.

-A šta ako ono što sledi ne bude vredno bekapa, kao ono što je izgubljeno?

Svakako ono što stvarno vredi ne možeš bekapovati, jebiga.

Autorka: Jelena Ćurčić

Fotografija: weheartit.com