18 maj Intervju: Ana Ćurčin

Ana Ćurčin je mlada kantautorka iz Beograda i jedna  od „najboljih prestavnika Amerikana scene“ na Balkanu. Muzički se uglavnom kreće u žanrovima indie-rocka i američkog folka, ali i sa brojnim drugim uticajima koje na specifičan način meša, pravi autentičnu zvučnu sliku. Aktivno svira od decembra 2012. godine, a posle uspešnih koncerata u Srbiji, zemljama u okruženju i velikog solističkog koncerta u Domu omladine Beograda u novembru 2013, usledila je evropska turneja (Austrija, Italija, Švajcarska, Rusija) sa frontmenom grupe Stray Dogg, Dušanom Strajnićem.  Imala je nastup na prestižnom Waves Festivalu u Beču, kao i u rasprodatoj zagrebačkoj Tvornici kulture, gde je bila specijalna gošća na koncertu hrvatske kantautorke sličnog senzibiliteta Lovely Quinces.

Završila si pozorišnu produkciju, a muzici si se vratila prošle godine, kada si objavila singl Cut loose. Kako je izgledao taj ponovni iskorak ka muzici?

Pa, bilo je ujedno uzbudljivo i zastrašujuće. Desilo se sve u jeku krize u kulturi, kada nije bilo više novca za pozorišnu produkciju, muzika mi je bila tu kao neki izlaz i podrška. Zapravo, vrlo brzo sam se našla u potpuno novom svetu jer sam kroz pola godine donela odluku da se zaista posvetim samo bavljenju muzikom.

Da li se ti baviš muzikom ili se muzika bavi tobom?

Haha, mislim da je to drugo u mom slučaju moguće samo do jedne mere, a onda treba da se zavuku rukavi i da se radi, vežba, edukuje, istražuje, itd.

U jednom intervjuu si izjavila da na nas utiče sve ono što smo  slušali kao deca. Koliko su se od tada promenili „uticaji“?

Čini mi se da se menjaju stalno, a sa druge strane, ono što smo slušali kao deca ostaje zauvek kao neka osnova. Verovatno se uticaju menjaju onoliko koliko dozvoljavamo sebi da istražujemo i upoznajemo se sa novim. Ne bih sebe mogla da nazovem nekom izuzetno radoznalom osobom, ali znam da je važno pronaći polja na kojima možemo da se osećamo udobno. Svakako da me je formiralo to što sam slušala kao mala i kao tinejdžerka. Zapravo, nije se od tada nešto mnogo promenilo. Danas često u svojim pesmama čujem uticaje, čak fragmente pesama koje sam nekada slušala. S jedne strane, želim sebe da izmestim iz te “udobne zone” u druge žanrove i forme, kako bi trag ostavili razni uticaji. A sa druge strane, uvek će izleteti neka gitarska “balada” i pesma u maniru koji mi je bliži.

Kada razgovaram sa kantautorima i kantautorkama, volim da postavim sledeće pitanje – Da li prvo ispisuješ tekst ili zatvaraš oči i „čuješ“ svoju novu muziku u glavi?

Nisam sigurna. Mislim da se nakačim na melodijsku frazu koja me inspiriše, a paralelno je tu neka emocija koja se kuva određeno vreme, pa ponekad iznenada izleti. Sve češće mi se dešava da imam par tema, skica koje se pojave, pa onda razmišljam o ideji nekoliko dana. U jednom trenutku sednem i uspem da i jedno i drugo zabeležim. Nekada sam samo želela da što pre završim pesmu, a sada sebi dajem vreme da je formiram i korigujem.

Melaholična amerikana nosi jednu posebnu emociju i u mnogim zemljama predstavlja „popularnu“ vrstu muzike. Međutim, kod nas je alternativa. Zašto?

Alternativna je prvenstveno zbog jezika. Mi nismo engleski govorno područje i samim tim, kantautori iz Srbije i regiona koji pišu muziku na engleskom su na neki način alternativci i mali vanzemaljci, čak i na samoj muzičkoj sceni. Takodje, americana nije ni podžanr koji se kroz medije dovoljno promoviše, pa je mlada publika slabije upoznata sa njim. Iako sad, kad uključim radio, čujem te pop hitiće koji imaju dosta folk rock uticaja i ljudi ih dosta pevuše. Ali nekako je drugačije kad je to svetski hit, pa se mi nakačimo na to da je to negde već prepoznato. Čini mi se, takođe, da je možda teško uvezati dve komponenete: da neko ko ne pripada toj kulturi peva tu vrstu muzike. Zbog toga je čest argument da možda nemamo pravo da “claimujemo” svoju autentičnost u tom žanru.

Kako bi opisala svoju amerikanu? Koliko se ona menja i prilagođava samom pravcu?

Mislim da imam dosta country, folk, pop/rock uticaja ali ima tu i drugih stvari. Neke moje pesme liče i na ruske romanse. Ne znam kuda će se to dalje kretati, ali bih volela da verujem da me žanr neće ograničiti, kako bih i dalje otkrivala estetiku i zvuk koji me uzbudjuje.

Sve tvoje pesme su na engleskom jeziku. Da li si razmišljala o nekom tekstu na srpskom, ili se prosto srpski ne „uklapa“ u amerikanu?

Jesam, naravno. Volela bih da radim i na srpskom jeziku. To je aktuelna tema o kojoj razmišljam.

Možeš li nam otkriti delić skice za album koji pripremaš?

Skice su okačene. Tu nisu sve pesme koje će se naći na albumu. Želim da albumska verzija bude sa full aranžmanima, ali sam prvo izbacila skice sa vokalom i gitarom, pa tek onda ću sa bendom, jer su tim tokom pesme i nastale i prvo sam ih tako izvodila.

Omiljeni stihovi za koje bi volela da si ih ti napisala.

A process in the weather of the heart, Dylan Thomas.  Omiljeni su, ali ne mogu da kažem da bih volela da sam ih ja napisala.

Treći Americana Night festival biće održan u subotu, 23. maja u Domu omladine. I ovog puta nosi regionalni karakter. Kakva su tvoja očekivanja?

Radujem se što ću ponovo deliti scenu sa kolegama i prijateljima iz regiona. Taj back to back princip otvara neku drugačiju interakciju između izvođača i publike, u raznim smerovima. Posebno mi je drago jer je Dukatov i moj “duo” proizašao iz prvog Americana Night festivala, pa je posebno sentimentalno za mene.

Koliko si se, zajedno sa ostalim učesnicima, odaljila od prvog i približila četvrtom Americana Night festivalu?

Rano je da pravim neke zaključke, ali čini mi se da je na prvom Americana Night- u bila prisutna neka svežina, kada je reč o mom nastupu. Ali to se tad jednostavno desilo onako kako je moglo. Mene je Dušan pozvao i uz pomoć Dače i Dušana sam spremila nastup najbolje što sam umela. Dve godine kasnije, mislim da se mnogo više bavim tim kako to treba da izgleda i zvuči. Iako se moja ideja nije mnogo promenila, realizacija jeste.

I za kraj, shodno tradiciji našeg portala, reci nam zašto si ti crna ovca?

Pa zato što sam do sad imala želju da postanem bela ovca. Valjda je samo prisustvo te želje bila činjenica da to nisam.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: Emma  Szabo

Više o Ani Ćurčin: anacurcin.com