02 dec Igra rečima

 
Od nastanka čoveka mnogo stvari se izdešavalo sa namerom da sledećim generacijama bude bolje. Zbog čega smo ovde sada? Zbog čega je potrebno da bežimo iz ove surove realnosti da bismo našli razlog za sreću? Ili je sreću i dalje moguće pronaći na ovom svetu? Svakog dana na ulicama vidim mnogo tužnih lica, i pokoje zamišljeno.
Svako zamišljeno lice u osnovi je srećno, ali tek kad se vrati telu, zbog toga što je uspelo da probije margine surovog sveta i sad leti negde gde je sve nedefinisano, negde gde je sam Bog granica. Tamo nema zvuka, boje, mirisa, nema te strasti koju svaki smrtnik juri. Nema prolaznosti koje se svako plaši. Taj svet nalazi se Nigde, bez ičega, ni sama duša ne zna šta je, a oseća se ispunjeno. Kad se vrati telu, ona odmah postaje zatvorena, ranjena, i svaki sledeći put joj je teže da probije granice ograničenosti i nerazumnosti, crnog sveta na koje je njeno telo osuđeno. U početku, duša odlazi da bi našla nešto lepo u onom svetu i to prenela na ovaj, samo da bi ga učinila lepšim, ali nijedno od tih rešenja se ne uklapa u pravilnik hendikepiranog sveta kojim upravljaju nerazumni ljudi, koji se ograničavaju samo na materijalno stanje. Ta ružna rulja se širi i dolazimo do tužnih ljudi.
To su ljudi koji hodaju mrtvi. Njihovim mozgom ne upravlja duša, nego mozak radi sam, upravlja telom, u stvari, služi mu. Zadovoljava mu osnovne, neophodne potrebe. Kako se hendikepirana rulja modernizuje, kako joj je sve „lakše“, iz dana u dan, tako ona sve brže umire, što dovodi do isčezavanja samih ljudi. Njihovi mozgovi su postali tromi, teško im je da rade dok nisu u alarmantnoj zoni. Oni ubijaju zamišljenog čoveka koji im pruža ruku spasa. Ta ruka se maksimalno trudi da im bude što bliža, ali njihovim ponašanjem postaje sve kraća, dok potpuno ne iščezne. Već se nalazimo u ogromnom loncu koji stoji na litici, ključamo iznutra, samo je pitanje da li ćemo se svi spasti tako što ćemo ispariti, izbivši poklopac koji predstavlja ono ograničeno, sivo… ili će se samo pojedinci spasti pri padu u veliki, tamni okean zaborava. Zapravo, zaborav je jedina stvar na ovome svetu koja nije prolazna. Svi u loncu su mrtvi, samo neki mogu da žive i posle. Zapravo, od kada sam umro, počeo sam da živim.

– Kakve su cene danas? – začuh rečenicu koja me je odmah prilepila svom slabom telu. Dignem glavu, vidim tužno lice, ogromnih podočnjaka i skoro uplakanih očiju. Opet udovoljavaju svom telu, opet krše jedni druge, a tu su da se pomažu. Bože… Nije mi jasno zbog čega imamo potrebu da nešto izgovorimo ili napišemo? Samo osećamo da moramo. Zašto nam je Bog dao tu mogućnost? Da li je to namerno uradio samo da bi nas gledao kako se borimo sa tim zlom? A možda i nije zlo, možda smo ga mi učinili takvim. Možda i dalje reč znači nešto lepo, toplo.
Sam mozak nije sposoban da prenese sve utiske duše. Duša nam je, u stvari, u ovom stadijumu života napaćena. Ovo je ta stanica na kojoj duša mora da pazi na dobijeno telo. Zato joj moramo dozvoljavati da luta, da beži iz hendikepiranog sveta tamo gde joj je dobro, da joj dozvoljavamo da se obnavlja. Mi postoijimo beskonačno dugo, „rođenjem” smo dobili telo da ga pazimo. Duša je iz svog spokojstva došla u jedan nemir, strah.
Sami primetimo da, dok govorimo, stvaramo čudne pokrete tela koje mozak ne može da definiše. To se duša javlja, bori se, jer ona je dobra. Samim tim, svaki čovek je dobar, samo neki (a u poslednje vreme, ogromna većina) neće da puste dušu da se izrazi, ne daju dobrom da vlada njihovim mozgom. To je ta margina, mozak, najgori deo tela, rival duši.
Ljudi koji su uspeli da probiju ograničenja sveta u kome je naše telo imaju te duboke oči. One su poput cevi kroz koju možemo da vidimo dušu. Ti ljudi su tu da daju primer drugima, da drugi vide kako je njima, ali hendikepirana bića to shvataju pogrešno. Govore da smo pesimisti, i jesmo, tako radimo u granicama njihovog sveta, ali naše istinsko biće ne mogu da vide, a pruža im se prilika svakog dana. Problem je u tome što oni nemaju potrebnu podlogu za put ka boljem ovozemaljskom životu. Samo kad bi učinili makar mali skok ka pravoj sreći i shvatanju pravih vrednosti, možda bi, za to vreme, podloga i uspela da se umetne.

Autor: Nikola Popadić

Fotografije: tumblr.com