Zoran Radmilović je Kralja Ibija preuzeo 1964. godine, pošto je Ljuba Tadić odustao od glavne uloge.
Predstava Ateljea 212 ostala je na repertoaru punih 14 godina, izvedena je 205 puta, a poslednji put igrana je 7. jula 1978. u Karakasu. Uloga koju Radmilović u početku nije ni trebalo da igra postala je jedna od najpoznatijih u istoriji našeg pozorišta.
Sačuvan je i televizijski snimak iz 1973. godine, pa Kralj Ibi nije ostao samo u sećanjima ljudi koji su sedeli u Ateljeu šezdesetih i sedamdesetih.
Predstava može da se gleda i danas, a Radmilovićev način igre i dalje deluje neobično slobodno. Njegov Ibi nije dostojanstveni vladar, niti glumac pokušava da od njega napravi velikog zlikovca. On je pohlepan, sujetan, primitivan, smešan i opasan upravo zato što vlast doživljava kao pravo da radi šta hoće.
Kako je Zoran Radmilović dobio ulogu Kralja Ibija?
Prema tekstu Ksenije Radulović objavljenom u izdanju Fakulteta dramskih umetnosti, probe su trajale skoro dva meseca, ali se Tadićev glumački senzibilitet nije uklapao u ono što je reditelj Ljubomir Muci Draškić tražio od predstave.
Posle prekida te saradnje, ulogu je preuzeo Zoran Radmilović. Radmilović tada nije bio glumac sa statusom koji će imati nekoliko godina kasnije.
Diplomirao je 1963. godine, a Kralj Ibi stigao je na scenu već sledeće godine. Jedna od njegovih najvažnijih uloga tako je došla praktično na početku profesionalne karijere.
Premijera 1964. godine
„Kralj Ibi ili Poljaci“ premijerno je izveden 27. aprila 1964. u zgradi „Borbe“. Režiju i adaptaciju potpisao je Ljubomir Draškić, scenografiju i kostime Vladislav Lalicki, a Radmilović je igrao Tatu Ibija.
Uz njega su igrali Maja Čučković kao Mama Ibi, Milutin Butković, Petar Kralj, Boro Stjepanović, Taško Načić, Zoran Ratković i drugi članovi ansambla. Digitalna arhiva Ateljea 212 čuva podatke o premijeri, podeli i svih 205 izvođenja.
| Autor | Alfred Žari |
| Reditelj | Ljubomir Muci Draškić |
| Kralj Ibi | Zoran Radmilović |
| Premijera | 27. april 1964. |
| Broj izvođenja | 205 |
| Poslednje izvođenje | 7. jul 1978, Karakas |
Ibi nije običan pozorišni tiranin
Alfred Žari je „Ubu Roi“ napisao krajem 19. veka. Komad je prvi put izveden u Parizu 10. decembra 1896. godine.
Ibi je groteskni vladar koji ubija, pljačka i naređuje, ali iza svega toga nema nikakve velike političke ideje. Njega zanimaju vlast, novac i sopstveni stomak. Žari je napravio junaka koji istovremeno podseća na kralja, klovna i nasilnika.
Ibi može da bude urnebesno smešan, a nekoliko trenutaka kasnije odvratan. Upravo u toj mešavini Radmilović je imao mnogo prostora za igru.
Radmilović nije pokušavao da ga učini pametnijim
Njegov Ibi ne krije svoju pohlepu iza lepih reči. Ne ponaša se kao neko ko ume da vlada, već kao čovek koji je dobio moć i odmah počeo da je koristi za sebe.
Tu humor predstave dobija oštricu. Publika se smeje čoveku koji je smešan, ali taj isti čovek naređuje, kažnjava, uzima i odlučuje o drugima. Žarijeva farsa zato nije samo niz gegova.
Legenda o Radmilovićevoj improvizaciji nije cela priča
Uz Zorana Radmilovića gotovo obavezno ide priča da nikada nije igrao dve iste predstave. Kod Kralja Ibija improvizacija jeste bila važna, ali predstava nije bila glumački haos u kojem je svako govorio šta mu padne na pamet.
Draškić je kasnije govorio da je predstava bila veoma precizno postavljena.
U razgovoru objavljenom u materijalu Muzeja pozorišne umetnosti Srbije objasnio je da su određena mesta bila otvorena za improvizaciju, ali da je osnovna struktura ostajala čvrsta. Još zanimljiviji detalj jeste da je improvizacija bila ugrađena u predstavu već tokom proba.
Draškić navodi primer scene sa vojskom koja kod Žarija traje svega nekoliko rečenica, dok je u njihovoj predstavi razvijena u čitavu scenu zasnovanu na igri i improvizaciji.
Sloboda unutar veoma precizne predstave
Draškić je svoju režiju opisao rečima: „Sve je izračunato.“ To dosta menja sliku o Radmiloviću kao glumcu koji jednostavno izađe na scenu i počne da izmišlja.
On je znao gde može da ode izvan napisanog teksta, ali je znao i gde mora da se vrati.
Kolege na sceni nisu bile dekor oko njegove improvizacije. Draškić ga je opisivao kao veoma preciznog partnera koji je ostavljao prostor i drugim glumcima.
Zato je Kralj Ibi mogao da živi 14 godina. Potpuno nekontrolisana predstava verovatno ne bi izdržala 205 izvođenja, gostovanja i stalne promene pred različitom publikom.
Publika je dolazila ponovo da vidi šta će se dogoditi
Jedan od najboljih podataka o odnosu publike prema predstavi jeste priča o „Klubu ibijevaca“. Tako su nazivali ljude koji su Kralja Ibija gledali više puta. RTS u arhivi TV teatra prenosi zapis Olge Božičković iz 1980. godine o publici koja je bila izuzetno odana predstavi i o tome koliko je obožavanje Kralja Ibija bilo povezano sa Radmilovićem.
Razlog za ponovni dolazak nije bio samo tekst Alfreda Žarija. Ljudi su već znali priču i likove. Dolazili su i zbog toga što je između izvođača i gledališta postojao živ odnos, a delovi predstave mogli su da se menjaju iz večeri u veče.
Improvizacija je zavisila i od publike
Takva igra ima jednu osobinu koju televizijski snimak ne može potpuno da sačuva. Pozorišna publika reaguje odmah.
Smeh, tišina, dobacivanje ili neočekivana reakcija mogu da promene ritam scene. Radmilović je umeo da odgovori na ono što dobije iz gledališta, a zatim da se vrati u predstavu.
Zbog toga su ljudi koji su Ibija gledali mnogo puta mogli da dobiju drugačije veče iako su kupili kartu za isti komad.
TV snimak iz 1973. sačuvao je predstavu za druge generacije
Televizija Beograd snimila je Kralja Ibija 1973. godine u Studiju 3. Predstava je prilagođena televizijskom snimanju, a u improvizovanom gledalištu sedela je manja publika.
RTS je kasnije više puta prikazivao snimak, a danas ga je moguće pronaći i u arhivi RTS Kulturno-umetničkog programa.
Taj snimak je važan zato što pozorište inače nestaje završetkom predstave. Ostanu fotografije, kritike, programi i sećanja gledalaca.
Kod Kralja Ibija ostao je i dovoljno dug zapis da generacije rođene mnogo kasnije mogu da upoznaju predstavu o kojoj se toliko pričalo.
Zašto je Kralj Ibi odgovarao Ateljeu 212?
Atelje 212 je od osnivanja bio vezan za savremeni teatar, nove tekstove i predstave koje nisu ličile na klasični repertoar velikih nacionalnih kuća.
Žarijev komad, sa groteskom, apsurdom, političkom satirom i neobičnim scenskim jezikom, idealno se uklopio u takvu kuću. Kralj Ibi je postao jedno od glavnih obeležja tog perioda.
Od Ibija do Radovana III
Radmilovićeva druga uloga koju publika najčešće vezuje za improvizaciju stigla je 1973. godine u „Radovanu III“ Dušana Kovačevića. Ibi i Radovan nisu isti likovi, ali imaju nešto zajedničko.
Obojica daju Radmiloviću mogućnost da iz teksta izađe prema publici, komentariše, menja ritam i napravi scenu koja deluje kao da se upravo tada rodila. Ipak, svođenje Radmilovića samo na te dve uloge bilo bi nepravedno.
Igrao je Ahmeta Nurudina u „Dervišu i smrti“, Molijera u Bulgakovljevom „Molijeru“, Gajeva u „Višnjevom sadu“, profesora Preobraženskog u „Psećem srcu“ i niz drugih ozbiljnih dramskih uloga.
Muzej pozorišne umetnosti Srbije beleži njegov pozorišni opus i pokazuje koliko je bio udaljen od slike glumca koji je umeo samo da nasmeje publiku.
205 izvođenja i poslednje veče u Karakasu
Kralj Ibi se nije završio svečanom oproštajnom predstavom u Beogradu. Poslednje, 205. izvođenje održano je 7. jula 1978. godine u Karakasu, tokom gostovanja Ateljea 212.
Do tada je predstava prešla dug put od premijere u zgradi „Borbe“. Četrnaest godina za jednu predstavu mnogo je i bez promena koje su se tokom tog perioda dogodile u pozorištu, gradu i publici.
Radmilović je posle Ibija odigrao mnogo velikih uloga, ali se od tog kralja nikada sasvim nije odvojio.
Čak je i spomenik ispred Ateljea 212 napravljen tako da ga prikazuje upravo kao Ibija.
Za kraj
Zoran Radmilović nije stvorio Kralja Ibija sam. Alfred Žari je napisao lik, Ljubomir Draškić napravio predstavu, a ceo ansambl Ateljea 212 održavao ju je na sceni punih četrnaest godina.
Ali Radmilović je tom liku dao nešto što režija ne može unapred da napiše.
Dao mu je mogućnost da svake večeri malo promeni oblik, da reaguje na publiku i da iz strogo postavljene predstave izađe samo toliko koliko je potrebno pre nego što se u nju vrati.
Zato 205 izvođenja Kralja Ibija nisu ostala samo podatak u pozorišnoj arhivi.
Ostala su priča o vremenu kada su ljudi više puta kupovali kartu za istu predstavu jer nisu bili sasvim sigurni šta će Zoran Radmilović te večeri uraditi.