Umetnost i delo: Pismo osmogodišnjem sebi

9. maj 2018.

Šta se desilo sa detetom u tebi? Gde je, zašto se sakrilo, čime si ga uplašio? Ako ti pozajmim vremeplov, da se vratiš osmogodišnjem sebi, šta bi mu rekao? Čega da se ne plaši, od čega da beži, kome da veruje?

I  da li misliš da bi mogao da ti oprosti, što si ga ostavio samog, da čeka?

Ako mu pružiš ruku, da li će izaći iz ćoška?

A ako ga lepo zamoliš?

Sa njim bi život bio lepši, ajde da pokušamo da ga odobrovoljimo!

Ok?

Pristali su! Pisali smo pisma osmogodišnjacima u nama, ostavljenim u nekom pesku, sa koficama i lopaticama. Onim koji su verovali da je peščana kula dovoljna za srećan život. Onim, koji (možda) nisu najponosniji na to što smo postali danas.

Dragi osmogodišnjaci, evo šta imaju da vam kažu učesnici projekta Umetnost i delo:

“Dragi dečače, ovo pismo shvati kao savet i upozorenje, za budući život. Pazi sa kim se družiš i sa kim provodiš slobodno vreme. Nemoj da koristiš opijate, lekove i nikotin, to je za tvoje zdravlje i tvoj bolji život- veruj mi, znam šta ti pričam. Uvek se uči na tuđim greškama i kad misliš da ćeš pasti – a ti sedni, sačekaj, polako. Molim te, poslušaj me. Hvala.”

“Obavezno završi školu i upiši fakultet. Izbegavaj loše društvo, ono će te odvesti tamo gde ne želiš da budeš, veruj mi. Najviše vremena provodi sa ženskim polom. Pa se vidimo, nadam se, da mi kažeš šta sam propustio. Drži se, M.”

“Budi sigurniji u sebe, potrudi se da stekneš dobre prijatelje i nađeš srodnu dušu. Pokušaj da malo više slušaš starije i obrazovanije ljude, da nađeš posao kakav želiš i ulepšaš sebi život. Siguran sam da ćeš ostvariti sve svoje želje, samo me poslušaj.”

“Sve bih isto uradio, ne kajem se ni za šta, nemam šta da ti kažem.”