Nepomične, bez reči i misli, senke nepojmljivo lutaju oko nas, stvarnost je njihova nevidljiva, tmina što nagriza sopstvenu raskomadanu dušu. Dugim prstima tišine beskonačno pokušavaju svaki um da isprazne, život im je tanana nit nepovezanih misli u izbezumljenom očaju, neprekinut ni crnom sivilom noći. Savršeno ćutanje umara vreme što živi u sadašnjosti. Osećam voštana lica ugaslih očiju, slomljenih umova, gorkih granica...

17 septembra, 2016 /