Znaš gde počinješ? Tamo gde se, sve moje završava. Na koži, koju drugi prsti nisu dodirnuli. Iza uha, kojem niko ne šapuće. U kosi, koju više ne ispravljam, jer je nećeš mrsiti. Nastaješ tamo, gde sve u meni, nestaje. I srastaš mi uz rebra, kao duboki nešiveni ožiljak. Više te od pluća ima, pa zastajem dok dišem. Da te ne izdahnem, epidemično, nekim tuđim...
U ovo praskozorje, jeftino kao hladna kiša očiju umornih od sanjarenja, moje srce je aerodrom za sve moljce sa tvojih haljina. Stavljam glavu u krilo samoći i vidim: pustinje mojih beonjača, vrtove tvojih dlanova. Vidim ptice koje se hrane sećanjima zamišljenih vetrova, trave na oblacima koje se bude sa tamnim suzama, anđele sa ispucalim usnama ispod kojih prevreli bagrem miriše. O,...
Pored plivanja, vrlo važna životna disciplina je i disanje. Zapravo, disanje je bitnije, jer bez disanja plivanje bi postalo plutanje, a pre toga obavezno potoneš. Mada, to sa plutanjem i tonjenjem je relativna stvar, zavisno od kog si materijala stvoren. Postoji i ono kad plutaš...
Naše odrične celine cure po dovratku. Prerano je. Ne želim da se oči zgrče, prsti postanu hiperaktivni. Sa terase vidim komšijski prozor i u njemu odraz. Refleksiju premotanih filmova, prelistanih romana, progutanih čizburgera. Kad pevaš ustaljeni red reči, zvučiš originalnije od poslednjeg remek dela postmoderne....
rekom plove odrazi zaljubljenih narcisa vodene trave na nemirnom gležnju – prsti utopljenika srce je gluvo za tuđe aritmije svet se u sebe zatvorio školjka egoizma preživa crne bisere pluća bez smeha poste tišina ne probija maligni humor na jeziku Autor: Darko Stanković Fotografija: favim.com ...