Pošto te nikada nije zanimalo da me povedeš u vrtić, parkić, na plažu možda, zašto da ne, kod tunela; Da zajedno bežimo od algi i hvatamo rakove baš sam htela; Pa da  i ti kao Strahinjin tata budeš ajkula, brod, kapetan i raža; Da  pravimo kolut napred, nazad i stoj, Kad pokažem svetu koliko si moj. I pošto me nisi  držao  za ruku  i nosio visoko, da narastem naglo za jedan metar i drugog pola, ni zatapšao sto dlanova široko kad se mesto ručka najedem smola. Pošto me nisi pratio u školu, i čekao iz nje od borića južnije, nisi, a trebao si, videla sam kod druga Strahinje i još mnogo dece od mene ružnije. I pošto nemasmo naše tajne, dogovore, priče, uspavanke, pesme; I ne znaš moj omiljen kolač, grad i stih, uvek si ostavljao da cure česme, ja čekala ljubav da poteče iz njih. I pošto nismo nikada sišli niz tobogan, klackali se, vrteli, žmurili jedared; seli na klupu, mirisali cvet, brstili ljuljaškom golemi bagrem; I pošto smo mogli samo da hteo si više, Mogli smo, verujem, toliko barem. l pošto sam bila  srećna, srećnija od Strahinje i još mnogo dece od njega strašnije, kad  si mi pravio novčanik od  muda, pošto bi  još jedno šareno tele kačio iznad plastičnog suda. I pošto se pravim  važna dok pričas o Los Anđolosu, prespektivi, falkutetu  i lelecima; sve tvoje lapsuse otkupila  bih svojim najlepšim jelecima. I pošto me i dalje upitaš često: Šta sam ja ono završila stvarno! Da kažem ti opet, a ti novoj nekoj što zvanje  moje muči je pravno. I pošto se  ne ljutim, i ne plačem više, preskačem rasprave, grdnju, uvrede, bes, i sve to što ne smeš priznati sebi; Ja sam Stvarno završila Ovo, započeto davno, Pesmu o Strahinji, Posvećenu Tebi. Autorka: Marijeta Krivokapić Fotografija: weheartit.com ...

27 marta, 2018 /