Zaplitanje jezikom: Slagalica

17. maja 2017.

Knjige na policama su uvek uredno složene – prvo po azbučnom redu, pa zatim po visini. Tačno tri bele police su ugrađene u beli zid naspram teške kaljeve peći. Stan je pravljen davno, pred rat – pokojni pradeda nije imao u planu da će struja u Beogradu danas koštati pola jedne prosečne plate. Tri saksije za cveće stoje u ćošku desno od glavnih vrata dnevne sobe, poređane u trougao – velika saksija u samom uglu i po jedna manja uz ivice zidova. Nije toliko mario za cveće koliko ga je nervirala ta jedna saksija sa fikusom, koju je dobio kao poklon za useljenje; druge dve je kupio jedno jutro na Kaleniću.

– Nešto što ne zahteva puno vremena za održavanje?

– Evo, imaš ove desno, pri dnu tezge. U zelenoj i oker saksiji.

– Je l mogu obe da budu u zelenoj?

– Pa mogu, ali nemam od iste sorte.

– A je l možete da prebacite ovo samo u drugu saksiju?

Posle kraćeg pregovaranja, uz gunđanje, prebacila je dracenu iz jedne u drugu saksiju.

– Koliko sam dužan?

– 750 dinara.

Ostavlja joj hiljadu, ne mareći za njen samozadovoljni osmeh.

Stan zaključava uvek dvaput. Ključeve ostavlja na čiviluk pored vrata – uvek između kišobrana i kaputa. U predsoblju ispred ormara za cipele stoji obuća – jedan par cipela, jedan par patika i jedne sobne papuče, tim redosledom od ulaznih vrata ka dnevnoj sobi.

slagalica-blacksheep.rs

Fotelja, kauč i stočić prave sličan trougao kao i saksije – razmaknuti dovoljno da se može proći do prozora, koji gleda na unutrašnje dvorište zgrade. Ranije su se tu skupljali narkomani, jer interfon na ulazu u zgradu nije radio, sad samo bubašvabe iz obližnje pekare.

Na trpezarijskom stolu je postavljena drvena tabla na kojoj su ležali sklopljeni delovi slagalice. Oko nje, u tri poslužavnika, su delovi neba, mora i jedrilice. Svaki put kada prođe pored stola zaustavi se i zagleda slagalicu koji minut, i delove, čije mesto ugleda, spušta na tablu. Za tim stolom se retko kad jelo, stoji pred ulazom u spavaću sobu – mirisi hrane bi išli ka sobi, a to ne voli.

Preko naslona stolice u spavaćoj sobi je bilo obešeno odelo – ponedeljkom, znalo se, plavo; o ofinger bela košulja, sa plavom kravatom na dijagonalne crvene pruge.

Natkasna pored kreveta je bila čista, na njoj nema ničeg sem staklene čaše i ručnog sata, koji je skidao pred spavanje – čaša bliže krevetu, sat bliže prozoru. Pored ivica prozora vise bele svilene zavese, gotovo uvek razmaknute, jer voli prirodno svetlo. Zavoleo ga je pored nje.

Prozore bi na proleće držala širom otvorenim. Nije mogla da crta pod veštačkim svetlom. Nedeljom bi sedeo u svojoj fotelji do vrata i preko novina posmatrao kako pleše rukom po papiru. Odmarao je mozak tako od svih pravnih zavrzlama u kancelariji. I danas odmara gledajući njen netaknut sto sa olovkama, praznim papirima i skicama uredno razbacanim. Još uvek njen beli džemper stoji na stolici. Šolju iz koje je tog dana pila svoj čaj od divlje nane je oprao i uredno vratio na sto na nezavršen crtež nekog pijačnog meteža. Jedan od retkih koji je radila u boji. Uvek je, nekako, više voleo one u boji, ali sada razume onu njenu da boju svaki čovek posebno unosi – ona je bila njegova boja.

Veliki zidni sat otkucava jednom – pola dva je, uskoro će vreme ručka.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Slavko Stamenić