Zaplitanje jezikom: Generalka

4. oktobra 2017.

Generalka. Jedna u proleće, jedna na jesen. Tražila sam veliki stan da se preselim. Trebalo mi je prostora. Sve stvari su mi stale u dva kofera. Ne mislim puno o tome. Ne znam šta da mislim. Ali generalka je dobro došla. Baciti stare stvari, napraviti mesta za nove. Bukvalno i figurativno. Koliko često sam pričala o promenama koje jesen nosi. Svaku jesen sam čekala promene, one velike, što te ogole. Dobro, ne baš čekala, tragala za njima. Ova jesen će me ogoliti, ne do kože, do kostiju. Pomalo se bojim toga. Bojim se promena koje dolaze. Bojim se promena koje ću morati da napravim. Najviše se bojim ostavljanja. Ni ova sad mi ne padaju lako. Prvu noć useljenja sam se vratila nazad u stari stan. Nisam htela da je ostavim.

– Volim te… I jedem nutelu… Hahaha.

Dovoljno da sednem u prvi taksi i budem na Kaleniću za deset minuta. Rekoh već – loša sam u ostavljanjima. Nisam loša u plakanju.

annie-spratt-blacksheep.rs

Nisam sigurna da li treba da zvaćem zalogaj po zalogaj ili kad sam već krenula onda da preguram sve. Da ne čekam novi nalet snage. Mrzim što mislim o tome da treba da te ostavim. Što treba da skupim snage za to. Što ne znam da li mislim o ovome jer sam pod pritiskom ili zato što bi zaista trebalo da te ostavim.

Bio si deo moga proleća u kojem sam cvetala kao trešnje u Japanu.

– Da se kontamo dobro i da se jebemo dobro.

– Pa kontamo se.

– Ovo drugo moram da proverim.

– I šta kad budeš proverila i povrdila to.

– Onda uživam.

Onda uživam dok ne prestane da bude uživanje. A ja sam na ivici između transcedentnog uživanja i bežanja glavom bez obzira. A život na ivici je konstantno lupanje u grudima neuravnoteženim ritmom, koje retko ko u dvadesetim odbija. Po svemu sudeći, i u tridesetim. Prvog u mesecu – nerazmišljajući omakne mi se ono “ljubavi” što inače ćutimo; nasmejem se pa nastavim dalje. Poslednjeg u mesecu – grizem se za jezik pred svaku reč; nasmejem se pa nastavim dalje. Od prvog do tridesetog u mesecu tvoja sam do ničija. To su milioni kilometara nervnih sinapsi koje pređem u jednom mesecu. Pored onih dvadesetak kilometara beogradskog asfalta na suvozačevom sedištu tvoga auta. Svetski sam čovek, baš kao i ti. Samo što se naši svetovi malo malo razlikuju.

– Zašto me gledaš tako?

– I dalje ne mogu da verujem da sam deo tvog sveta, mala.

Puštam te da zaranjaš prste u moju kosu i zatvorenih očiju zamišljam kako vrhovima prstima dodiruješ korenje moje duše. Moje korenje i tvoji prsti nekako idu u paru. Zbog toga i mrzim što mislim o ostavljanju. Kako razdvojiti prste od korenja? Sad pred zimu, kad je vreme za bežanje u tople krajeve ispod jorgana, a u tvome naručju. Kako odlaziti na drugu stranu?

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Annie Spratt