Zaplitanje jezikom: Crveno

21. juna 2017.

Ručni sat kaže pola sedam. Pa dobro, dogovor je bio oko šest, ovo je sasvim okej. Izlazim na kej kod hotela Jugoslavija i zastajem na sekund da uživam u pogledu.

– Gde si? – pita me Milena pomalo nervozno.

– Evo me kod Jugoslavije. Stižem za minut.

– E, pa splav je odmah levo. Sele smo na Savanu.

– Važi. Eto me.

Milenu i Zoranu znam već godinama. Sa Zoranom još uvek radim zajedno, Milena je našla nešto novo nešto divlje. Čak i u kežual varijanti, koja je bila plan za ovo viđenje, njih dve su uvek skockane. Održavaju tu reputaciju najboljih riba. Realno jesu. Ja svoj višak kilograma nedomešćujem harizmom i karakterom. Do sada mi je barem uspevalo.

– Dobro si se setila. – dobacuje mi Zorana dok prilazim stolu za kojim su sedele.

– Ajde, ajde. Ne zvocaj nego me zagrli. U moju odbranu, ja idem preko mosta, ti si na petnaest minuta odavde.

– Dobro je dok nije preko plavog.

– Zorana, zaista…

– Okej, okej. Malo šale nije na izmet.

– Hahahaha!

– Podivljala si danas.

– Pa ono Milenino divlje utiče na mene.

– Vidim. Nego kako ste mi ženske?

Pogledale su se zagonetno, a zatim isti taj pogled bacile u mom smeru. Uzbuna na vidiku sa sve crvenim lampicama.

– Ma super. Uživam u izlivima leta ovih dana. Znaš da meni ove temperature odgovaraju.

– Ajde skini taj resting bitch izraz sa lica, Milena. Zoranu gledaš onako samo kad u sred kluba u Skoplju jedna drugoj čitate misli o narednom pohodu na nečije bicepse. Provalila sam vas. Ajde, ajde – cut to the chase.

– E baš to. Kad smo kod provaljivanja…

crveno-blacksheep.rs

Otprilike sam znala da me čeka jedno ovakvo ispitivanje. Obično sam po pitanju svojih pohoda rečitija i slikovitija. Tekstovi jesu, ali one hoće sirovu informaciju iz prve ruke. Kažu da su me provalile.

– Možete samo da nagađate. – govorim im dok prevrćem očima, a u glavi vrtim ploču od sinoć.

– Ma mi smo već pogodile. Ne moramo da nagađamo. Znamo ko je, tekstovi su ti flis papir providni. Nego daj detalje.

– Ma koje detalje, Milena. I zaista? Tekstovi? Pa znaš valjda kako to ide kod mene.

– Ej, ej, ej! Ono jahanje u kalupu se ne izmišlja tek tako.

– Hahaha! Što? Nisam do sad nekog jahala? Uostalom, neće ljudi da čitaju o našem simpatisanju.

– A znači već smo na “vi”?

– Aman. Nema tu vi, mi… Šta god.

– Nema samo van spavaće sobe, ja bih rekla. A i nemoj da mi pričaš o tekstovima, jer ti i onaj vanila bullshit umeš da prodaš za sasvim dobre pare.

– Ništa tu nema. Ništa ja ne znam.

– Pa vidim da je on u tom “ništa” sasvim dobar.

Borila sam se žestoko do sumraka. Bio je vatreno crven. Sasvim u skladu sa mojom borbom. Tema se napokon generalizovala na muške nedodirljive zavodnike i kako su nastali usled prejake upotrebe resting bitch izraza lica.

– Devojke napuštam vas. Ceo dan sam van kuće. Treba mi jedno tuširanje. – nasmejem se samoj sebi na to tuširanje, dok ih grlim.

– Budi dobra.

– Budite mi pozdravljenje.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: I.C. Photo