Idući za intuicijom

3. oktobra 2018.

Evo dvoje ljudi koji nisu veseli i srećni!

Čim sam ih ugledala kroz izlog ušuškanog starinskog kafića kakav se u Beogradu može naći jedino na Vračaru, shvatila sam – evo zašto sam, naizgled besciljno, lutala do sada. Još jedan u nizu dokaza da treba da slušam svoj osećaj, čak i kada mi se čini posve nelogičnim. Jer Univerzum – ili naša podsvest, intuicija, bog, zavisi ko u šta veruje – daleko je iznad saznajnih sposobnosti našeg mislećeg JA i zato se valja prepustiti njegovim instrukcijama.

Uputstva ‘od gore’ stigla su mi pred kraj radnog vremena. Radim u tzv. otvorenom prostoru u modernoj poslovnoj zgradi na Novom Beogradu, okružena timskim igračima i karijernim rospijama. Obično gledam da posle posla palim pravo kući (na trećem kraju grada), ali danas mi je došlo da uhvatim onaj nesrećni BG voz i odvezem se do Vuka. Stigavši do neuspelog pokušaja stanice metroa i prešavši Bulevar, krenula sam u naizgled besciljnu šetnju vračarskim uličicama dok nisam naišla na njih.

Kada sam ugledala ovo dvoje ljudi, sinulo mi je: od veselja i sreće sam danas morala da pobegnem. Od onih poznaničko-poslovnih, po automatizmu podešenih osmeha, propraćenih radnim entuzijazmom i željom za napretkom; od prekovremenog rada; od pasivno-agresivnih pogleda kada odeš sa posla bez zadržavanja sat-dva da pozavršavaš još neke poslove i ne zablistaš kao marljiv radnik.

Sada me od njih deli prolaz za konobara, kojim samo što nije došao da primi porudžbinu. Nisam želela da se prilepim uz njih, ali sam ipak želela da im budem blizu i divim se prizoru. Ne, ne radujem se tuđoj nesreći, već mi prija odsustvo društveno očekivanih emocija i zato želim da osećam njihovu autentičnost svim čulima. A ako uspem nešto i da načujem i razaznam iz njihovog razgovora – tim bolje. Taman da vidim da li će se njihova priča makar malo poklopiti sa mojim teorijama.

Volim te svoje maštarije i ne znam šta bih radila bez njih. Ležim kod kuće i maštam o svom životu i tuđim životima; ili pak gledam u ljude i zamišljam – ko su, odakle, šta rade, šta govore, a šta prećute. Obično mi život da nešto potpuno drugačije i neočekivano u odnosu na ono što sam zamislila, a za ljude koji me inspirišu je procenat pogodaka 20-30 %, ali to me ne sprečava da plešem tu igranku bez prestanka.

Od trenutka kada sam ih ugledala već sam smislila njihovu životnu priču i trenutnu situaciju. Sigurno su stranci, vidi tu odeću. Nisam videla naše sugrađane da se tako smelo i jedinstveno obuku. Ovi izgledaju kao da su iskočili iz nekog filma ’70. ili ’80. godina, ko će ga znati (možda neko ko se razume u stilove, ja ne). Rekla bih da su Amerikanci zaljubljeni u vintidž. Možda im je ponestalo novca da se vrate kući i sad ne znaju šta da rade? Karta do Amerike i nije baš jeftina, a ako imaju posla s našom policijom – srećno im bilo. Ali, primetila sam dok sam ulazila unutra, ne deluju mi uspaničeno. Sigurno nije to.

Možda su i neki kriminalci kojima je propao posao? Uvek imam tendenciju da preuveličavam i smišljam priču na nivou holivudskih filmova. OK, malo je verovatno, ali nije nemoguće. I kriminalci su ljudi kao i mi, isto se oblače, isto dišu, ista osećanja proživljavaju. Možda su ih uhvatili u pranju novca pa sad ne znaju kako da se izvuku? Ili su njihovim dilerima zaplenili par kila kokaina i sad su na gubitku?

– Pa znaš, znam da je teško, ali znaš da sam tu za tebe.

Dok sam sedala, prenuo me je pomalo nespretan, ali iskren i odlučan muški glas. Dakle, Srbi su i ona ima neki problem. Bacila sam još jednom krišom pogled na nju – zaista je delovalo da joj je toliko teško, da ne može ni da bude u potpunosti tužna, već pre nekako izgubljena, kao da ne zna šta da radi, paralisana tugom.

– Izvolite, šta želite?

Trgla sam se, kao i uvek kad se udubim u misli, pa me nešto vrati u stvarnost. Iako obično volim da proučavam meni do u nedogled, naručila sam čaj u sred leta – nisam bolesna – da bih se što pre vratila k njima i sebi.

– Ne znam šta da radim bez njega. Još uvek ne mogu zaista da ga shvatim da ga više nema.

– Razumem te, logično je da ti je sad teško, ali biće bolje, videćeš.

Sad ju je sigurno uzeo za ruku ili barem pomazio po kosi. Neću da buljim, pa sam se bolesno fokusirala na svoju šolju, dok su uši diskretno, nadam se, usmerene ka njima. Muškarci nekad stvarno ne znaju šta nam treba, iako imaju dobre namere, i onda racionalizuju problem umesto samo da budu tu za nas.

Ona je garantovano raskinula s dečkom, pa joj je sad teško, a on joj je možda dobar drug, a možda i neko ko će pametno iskoristiti novonastale okolnosti?

– Ne znam sad šta da radim s njim.

Znam ja da ti kažem, devojko! Bukvalno joj govorim u mislima, kao da ona pa može da me čuje. Što pre možeš se odvoji od njega i živi dalje. Jeste teško, ali to ti je jedini način da ga zaista preboliš. Dođe mi da ustanem, priđem joj i prosvetlim je svojim mudrim savetima. Zauzeta mislima, prečula sam njegov odgovor, ali me je njena replika nemalo zbunila.

– Ne mogu tek tako da ga bacim u kontejner.

Kako dečka da baci u kontejner? Ili misli na neke stvari što je dobijala od njega, pa ih poistovećuje s njim?

– Ma šta ti je, pomoći ću ti da ga zakopamo u nekoj šumi.

– Ali to je protivzakonito, šta ako nas neko uhvati?

– Ma daj, pa živimo u Srbiji.

OK, ovo sigurno nije dečko. Tehnički bi mogao da bude, ali koliko god bujnu maštu imala, to bi stvarno bilo malo previše.

– Imala sam ga skoro 15 godina, bio mi je kao najbolji prijatelj. Ma kakav prijatelj, kao dete da mi je bio.

Dalje nisam želela da slušam. Nisam mogla. Za smrt ljudi imam razvijen odbrambeni mehanizam, dok me smrt životinja lomi i pri susretu sa njom pucam po svim šavovima.

I sama imam Beki već osam godina. Ona je ta koja me strpljivo čeka, koja mi se poraduje kad dođem kući; koja je propratila sve moje ozbiljne veze i ostala tu kad su svi drugi otišli. I onda tako nekog izgubiti? U svojim maštarijama ovu temu uspešno godinama zaobilazim, jer to nije čak ni mogućnost, iako negde duboko u sebi nazirem da u stvari jeste, a zašto bih se pripremala za nešto što je nemoguće?

– Sinoć sam pričala sa papučama. Znaš one moje papuče u obliku psa sa velikim očima što ih nosim i zimi i leti? Bukvalno sam ih uzela u ruke, počela da ih mazim, gledala ih u te krupne oči i lepo se ispričala s njima.

Koliko god se trudeći da blokiram dalji dijalog, njen izlomljeni glas je prodirao čak i kroz zujanje u ušima koje se pojavilo kada sam shvatila šta je njena priča. Ne mogu da zamislim šta bih ja tek uradila, možda izašla i vrištala dok u mene ne ušpricaju neki sedativ? Od mene me ništa ne bi čudilo.

Njega nisam čula, a prilično sam sigurna da ništa značajno nije ni rekao. A šta i čovek da kaže? Ipak, njegovo prisustvo se osećalo vrlo snažno – on je bio tu za nju stopostotno, celim svojim bićem, što prevazilazi sve moguće rečenične konstrukcije ovog sveta.

A ja, dobila sam ono što sam tražila, čak i više od toga: ne samo da sam pobegla od lažne sreće nego sam se i susrela sa nečim od čega uporno bežim – sa mogućnošću da moj pas jednog dana više ne bude pored mene. Iako sam daleko od toga da se sa tom izvesnošću i suočim, i sam uvid je na mene delovao snažno i potresno. Zato sam sasula ostatak čaja i pozvala najomraženije i najskuplje prevozno sredstvo, taksi, samo da pobegnem odande, dođem kući i provedem veče igrajući se sa Beki, dok je još uz mene.

Autorka: Jovana Deljanin

Fotografija: weheartit.com