Glas za ljubav

30. oktobra 2018.

Ima mesta na planeti za koje je šteta što postoje. Nastanjena samo naizgled mirnim, pitomim ljudima. Uređena naizgled dobrim zakonima. Ispod glazure, zakoni su puni rupa, a sve vrvi od izopačenosti i zla. Dolaze do izražaja čim ljudi osete da si slab, ranjen ili da krvariš. Osećaj nadmoći oslobađa ih iz ljušture uglađenosti i daje im legitimitet da budu ono što suštinski jesu. Takvih mesta u realnosti je više nego što možemo i da zamislimo. A ljudi koji imaju hrabrosti da realnost menjaju sve je manje. Ili postaju nevidljivi. Ili ih pojede mrak.

Ja spadam u šačicu preostalih. Verujem da ću popraviti svet. Naivno i detinjasto, znam, ali tu sam, mrak me još nije progutao. O, da, probala sam da zažmurim i gledam svoja posla, ali nije mi išlo! Jednostavno, to nisam bila ja. Zato su me lako uhvatili u laži. Kao žrtva svog bezbrižnog detinjstva, svaki susret sa surovom realnošću za mene je razlog da, glavom bez obzira, pobegnem u isto. Jer, moje detinjstvo je sigurno mesto za život i od sećanja na njega ja i sada mogu živeti. Ali mnoga detinjstva danas nisu bezbrižna. Zato namerno, potpuno svesno i sa punom odgovornošću dajem sebi za pravo da menjam i prekrajam svet. Kako bi detinjstva i životi imali smisla. I obećala sam sebi da neću odustati nikada.

U stvarnosti me muči pitanje zla, pokvarenosti i ljudske gluposti. Od kada sam svesna sebe i svog postojanja u svetu koji me okružuje, te pojave mi deluju potpuno suvišne, apsurdne. Zašto bi nas Neko stvorio da razaramo!? Čemu nas nauči to što odlučimo da budemo destruktivni, neproduktivni, lenji, ljuti, nesrećni? I da li čovek, još u majčinoj utrobi, razvije to trulo seme pa onda, kad se rodi, više i nema izbora? Da li je moguće u očima bebe prepoznati budućeg mučitelja, silovatelja, diktatora, ludaka, beznadežnog depresivca, ubicu i samoubicu? Da li način na koji beba puže, smeje se, guguče, sisa i igra se može da nam otkrije svu mračnu stranu njene buduće, odrasle ličnosti? E, tu moć imam ja! Da prepoznam i popravim dok još nije kasno. To je moja misija, ono zbog čega postojim ovde i sada.

Nepopravljivi sam altruista. Često na sopstvenu štetu. Svesno odbijam činjenicu da smo jedini za život mogući kamen u kosmosu nastanili da bismo ga uništili i poslali u nepovrat. Moguće da se neke nedokučive sile igraju sa nama, kao u dobro izrežiranim komadima, da nas iskušavaju i testiraju granice naše izdržljivosti. Proveravaju koliko smo žilavi, od kog materijala smo sazdani, gde smo najslabiji. Da, sigurno je sve sačinjeno po nečijoj lukavoj promisli! Ako i jesam u pravu, ne bunim se i ne jadikujem nad svojom sudbinom. Naprotiv, uvežbala sam svoju ulogu.

Ne prihvatam da je zlo jače od dobrog, mržnja snažnija od ljubavi, a beznađe izvesnije od težnje i uverenja. Istina, tuđa sreća zna da nas opeče i zaboli, ali kada i zašto smo prestali da težimo sopstvenoj!? Ili smo jedino ličnoj sreći i okrenuti, a ona nas je toliko zaslepila da nam tuđe nisu važne. Negiramo ih ili ignorišemo. Licemerje, sebičluk, samodovoljnost uzimaju maha. Prihvatamo olako loše strane našeg karaktera bez da zastanemo i zapitamo se kuda nas vode. Nas danas. Sutra našu decu. Ono prekosutra nam je predaleko. Zato je i nebitno.

Odbijam da živim u materijalnom svetu. U svetu u kom vladaju novac, moć, položaj, dnevna politika, žuta štampa i jeftina zabava. Zato sam izgradila svoj svet i kreiram ga po svojoj meri. U mom svetu na ceni su znanje, ugled, čast, briga za bližnjeg svog, lepota duše i širina duha. Imaginarni svet društvenih mreža menjam za krug iskrenih i otvorenih ljudi koji se ne plaše da gledaju u oči, koji imaju svoj identitet i koji su savršeni u svojoj nesavršenosti tela i zanimljivi u raznolikosti svojih interesovanja. U njemu je bitno šta si novo danas naučio, koga si upoznao, koliko čistog vazduha si se nadisao, koliko opalog lišća izgazio, koliko pečuraka ili divljih jagoda nabrao, predela od kojih zastaje dah si se nagledao.

Humanista sam. Možda samo deklarativno, na papiru. Ali, i to se računa. Poznajem, mnoge koji to nisu. Užasava me činjenica da svuda besne besomučni ratovi. U njima deca ostaju bez roditelja, roditelji bez dece, preživeli bez budućnosti. Nepodnošljiva je svest o tome da se čudo života prekida nasilnom smrću. Neko samo odluči da više nećeš živeti. I njegova se računa, ne tvoja. Čovek je čoveku vuk. Čovek je najveći predator današnjice. Čovek uzima pravdu u svoje ruke i sprovodi je po volji svojoj. Bez straha pred sudom Božijim. Jer, zašto bi se čovek plašio pakla ako je u paklu rođen i ukoliko pakao živi svaki dan? Zašto kad mu je i duša paklena?

Moj prvi komšija, moj učitelj i moj najbolji prijatelj je Okean. On mi daje snagu da budem to što sam. Njegov moćni huk me smiruje, ali i tera na akciju. U njegovim dubinama sam pronašla sebe i razlog da se borim. Naučio me da se ne plašim, osnažio telo i um. Okean briše tragove mojih bosih stopala i dozvoljava mi da živim samo u sadašnjosti. Naučio me je koliko trpeljiva moram biti ukoliko želim da činim velika dela.

Za početak sam postavila sopstvene zakone i ponavljala ih u sebi  kao pesmicu iz detinjstva. Držim ih se čvrsto jer sudbina sveta od njih zavisi. Ti zakoni su do skoro bili moja najveća tajna. Sad je vreme da ih otkrijem:

  • Ne želim da vreme bude moj luksuz. Vreme je prijatelj i saveznik. Imam ga na pretek i ne plaši me njegova prolaznost.
  • Ne želim novac kao sredstvo plaćanja. Ono što mi je važno ja vrednujem u pahuljama snega, kapima rose i sunčevim zracima.
  • Ne želim da o mojoj sudbini odlučuju drugi. Moj život pokreće moja glava, moje ruke i moje noge. Živim ono o čemu mislim, a misli su mi čiste, pune ljubavi i razumevanja.
  • Ne želim bolesti, epidemije, deformitete i invaliditete. Bespotrebni su i uzaludno troše energiju.

Eto, tako moj svet funkcioniše. To su zakoni u koje verujem i po kojima živim. I podstičem druge da me slede. Nisam protiv različitosti. I protiv civilizacijskih tokova nisam. Naprotiv. Bitna je simbioza čoveka i nauke, ali ne po svaku cenu. Želim da nas dostignuća današnjice vuku napred i kao društvo i kao pojedince, da nam služe, ali da poštuju naša prava i obaveze. Ne da mi služimo njima.

Zauzela sam svoj položaj. Svoj metar kvadratni pored nepreglednog okeana u kom stojim nepomično i čekam. Čekam da moja magija počne da deluje. Da vetrovi raznesu magijsku prašinu na sve četiri strane sveta. I da proces počne. Jer, svet sam ne shvata da mora da se menja i zato ga ja menjam bez pitanja. Menjam zlo za dobro, mržnju za ljubav, beznađe za uverenje. I znam da će mi uspeti. Jer, ovo je Moj svet. Nije Dogvil i nije Mandelej. A ja nisam kreator tužnih svetova. Još sam manje pisac tužnih krajeva. Ja sam ona koja za ljubav glasa i koja se za ljubav bori. Neko od mene mudriji reče da je ljubav već unapred izgubljena stvar. Uprkos tome, mudri za ljubav glasaju uvek i svuda. Zato joj i ja dajem šansu. U tome je moja moć. I na toj moći zidah svoj svet.

Autorka: Marija Femić

Fotografija: weheartit.com