04 avg „Zvezda KEC“ i otkrivanje književnosti

Ovo nije priča o romanu. Ovo nije preporuka romana. Ovo je priča o tome kako me je jedna knjiga podsetila na detinjstvo i početak ljubavi prema knjigama.

Pre dva dana mi je stigla knjiga uz koju sam odrastao – „Zvezda Kec“ Aleksandra Beljajeva. Naučno fantastični roman napisan 1936.godine od strane sovjetskog pisca , sina pravoslavnog sveštenika, diplomiranog pravnika koji je nakon kratke i uspešne advokatske karijere zaradio dovoljno novca da putuje svetom i posveti se pisanju. Zbog pisanja naučno fantastičnih i pustolovnih romana nazvan je sovjetskim Žil Vernom, kome nije bilo lako pisati jer je to radio za vreme najveće Staljinove diktature i cenzure koji je kulturu a naročito žanr naučne fantastike držao u mraku. U Sovjetskom Savezu je stekao popularnost zbog svojih dela i smatra se jednim od najznačajnijih pisaca žanra. Umro je od bolesti i gladi početkom Drugog svetskog rata, a grob mu je nepoznat.

“Zvezda KEC”, knjiga o svemirskoj stanici, naručena preko interneta, izdanje 1970.godine, Beograd. Na zelenim koricama astronaut visi naglavačke u svemiru.  Stara knjiga, izgleda staro, miriše staro i budi uspomene. Uspomene na detinjstvo i odrastanje devedesetih, kada su me već u ranom detinjstvu roditelji ostavljali kod familije da me čuvaju jer su oni morali raditi. Kasnije su me, kada sam postao malo stariji ostavljali i samog kući, gde su mi jedino društvo bili televizija i knjige. Prijateljstvo koje traje i danas.  Kada sam video ovu knjigu znao sam da je moram imati te sam je odmah naručio, a kada je stigla, i kada sam je uzeo u ruke vratila me je u vrele letnje dane, gde je jedini hlad bio u maloj sobi sa dve velike fotelje i velikom policom sa oko stotinak knjiga. Provodeći vreme u toj sobi, stalno sam preturao, izvlačio knjige, prelistavao ih, čitao, čitao biografije pisaca i razmišljao o životima koje su oni imali. Tada sam otkrio Njegoša i Hemingveja, dve osobe koje su kasnije ostvarile ogroman uticaj na mene, što svojim pisanjem što životima, različitim, ali veoma zanimljivim i poučnim. Soba se nalazila na spratu stričeve kuće, u toj sobi sam provodio tih nekoliko sati dnevno dok su mi roditelji radili; tu sam čitao, jeo, tu sam bio u svom malom svetu okružen knjigama i maštanjem, u društvu Šekspira, Hemingveja, namrgođenog Njegoša, Vaska Pope, Andrića i Isakovića. Tada sam i našao „Zvezdu KEC“. Stajala je sa strane, na polici, izdvojena od ostalih knjiga. Moj prvi naučno fantastični roman I prvi o putovanju u svemir. Pročitao sam je u jednom dahu. Bio sam toliko dete i toliko brzo sam je pročitao da sam joj zaboravio radnju. Zaboravio sam na nju sve dok je nisam video na internetu. Postoji nešto kod knjiga, neka što nevidljiva što vidljiva privlačna sila koja budi nostalgiju, vraća u trenutke kada smo je prvi put videli, držali u rukama, pročitali. Izgled knjige, miris knjige, reči, reči, reči. Sam naslov knjige je dovoljan da nas odvede na lepo mesto u našem srcu. Ne sudite knjigu po koricama je velika glupost. I korice knjiga su umetnost. Sam pogled na dobro poznate korice budi najdivnija osećanja prema književnosti. Sada, skoro dvadeset godina kasnije. Sada je tu. Na mojoj polici, u mojoj sobi, među mojih stotinak knjiga. U društvu  Šekspira, Hemingveja, namrgođenog Njegoša, Vaska Pope, Andrića i Isakovića. I  jedva čekam da je ponovo pročitam po prvi put.

Autor: Darko Janković

Fotografije: Darko Janković