06 feb Zvanično očarani

– I dan-danas, odgovorno tvrdim, vaša baka mi nikad nije poverovala da je volim. Evo i sad, dok sedimo svi  zajedno, bez obzira na to što smo proveli 38 godina zajedno, izrodili decu, bez obzira na to što deca naše dece slušaju ovu priču, kao i njihovi roditelji pre njih, već ne znam ni ja koji put…ona mi i dalje ne veruje da je volim najviše na svetu.

            Baka se smejala i gledala ga ponosno, ali i posramljeno, valjda zbog nas, dece, koja smo želela da baš mi ubedimo nju u dedinu ljubav, nju,  koju ni sve godine, a ni sam deda nisu uspeli da uvere u to u potpunosti.

 Njih dvoje su, što bi mama i ujak stalno govorili, bili jedinstvena celina. Uvek zajedno, uvek na istoj strani. Kako smo odrastale, sestri i meni su sve više bili ideal za koji smo skoro bile sigurne da nećemo dostići. Pa gde danas da nađem momka koji mi neće puštati ruku, koji će mi skuvati savršenu toplu čokoladu samo ako mu uputim pravi pogled, koji će mesecima tražiti odgovarajuću stolicu na ljuljanje i onda me u istoj ljuljati dok ne zadremam? Momka, kog neće mrzeti da popravlja mehanizam u muzičkoj kutiji svaki put kad preteram sa navijanjem? Momka, koji će preturiti ceo tavan da nađe onu posebnu ploču i zamoliti me za ples, tu, na sred dnevne sobe, dok su tu prijatelji, porodica, deca, koji će plesati sa mnom kao da smo sami? I kako da znam dokle će to raditi? Zbog toga, ni sestra ni ja nismo mogle da shvatimo kako to da baka nije mogla da poveruje takvom čoveku, kad smo i mi, klinke, i ljubomorne komšinice i sva familija, zavidno gledali u dedu koji tako očaran i dan danas gleda u baku.

Ona je pogledala u njega, najnežnijim pogledom, koji smo samo viđale kada bi nas uspavljivala i pevala neke stare pesme ili pričala priče, za koje smo vremenom shvatile da nisu baš sasvim izmišljene. Pogled bi spustila na dedinu ruku, koja se, kao da joj je tu prirodno mesto, uvek nalazila na njenoj i blago nasmešila nama.

– Vaš deda, dok još nije bio tata, a kamoli deda, bio je jedinstven momak, kao što je sad jedinstven deda, jer, morate priznati, nema baš puno njih koji šetaju unuke sa kacigama na glavama, samo jer one to žele. Dakle, moj jedinstveni, tada još momak, pametan, zgodan, veliki džentlmen i izuzetno sposoban za sve, a posebno za osvajanje ženskog srca, nije mogao proći neprimećen pored mene. Verovatno zato što se baš potrudio da ne prođe nezapažen. Kao što sam ja uspela da ga primetim, tako sam verovala da postoji još dosta lepih, pametnih i zanimljivih devojaka koje će pre ili kasnije shvatiti koliko je takav momak redak. A mi žene, kad nešto poželimo…pa znate i same koliko ste bile uporne oko poklona za Novu godinu. Pretpostavljam da sam mislila da će on jednog dana shvatiti da je šteta da pored toliko divnih devojaka provede ceo život sa mnom. Ne zato što ja nisam znala koliko vredim, već zbog toga što sam uvek na njega gledala kao na veličanstven dar kosmosa za koji prosto nije prirodno da pripadne samo meni. Meni je preostalo samo da ga volim onako kako najbolje umem i da se nadam da će biti srećan sa mnom.

– Ali bako, u bajkama koje nam pričaš, princ uvek ostane sa princezom. Jel si ti mislila da deda nije bio tvoj princ?

– Dušo moja, on jeste bio i još uvek je moj Princ, ali ne kao taj iz vaših bajki koji traži svoju princezu po veličini cipele, iako je celu noć zaljubljeno sa njom plesao. Mom Princu je trebalo 26 godina da me pronađe, ali kad se to konačno desilo, nije me ispustio iz ruku, vidite i same.

– Pa šta je onda problem bio?

– Problem je bio što se plašila da ću da pobegnem sa komšinicom dok ona kuva ručak. Ili da ću da je ostavim zbog neke koja ima posao, svoj stan i nije više studentkinja ili ne znam ni ja…oduvek je imala terabajte mašte u glavi, a u tim scenarijima uvek bih ja nagrabusio na kraju.

– Ja mislim da to nije malo fer. Ako on nije uradio ništa da mu ne veruješ, što mu ti ne bi verovala? Uostalom, na onim slikama što ste nam pokazali, ima puno devojaka, a on samo tebe drži oko struka.

– Zaista to nije bilo fer i ja sam mu se stalno izvinjavala što mu ne verujem.

– Ali mi i dalje nije verovala.

– Ali ipak jesam. Glupo će zvučati, ali poverovala sam mu čim sam ga upoznala i to me je preplašilo, jer nije mala stvar pristati da se udate za čoveka koji vas je posle treće rečenice zaprosio. A vi pristale. Tek tako, kao da ste samo njega čekale. Ni ne poznajete ga, ni šta voli, ni šta ne voli, ni da li ga nervira kad prolazi svetlo kroz roletnu, ni da li hrče dok spava ni da li ume da kuva jer vi ne umete, a morate nešto jesti uskoro…ni da li slušate muziku istu, ni koliko daleko živi…sve je to bitno.

– Ali ipak nije bitno. Nije bitno, jer sam ja nju voleo i džaba što umem sve da popravim, kad nisam umeo da popravim mehanizam u njenoj glavi koji je radio uvek protiv mene.

 Moja mlađa sestra, koja je svojim ogromnim očima zadivljeno gledala baku i dedu svaki put kad bi oni želeli da nam pričaju nešto, konačno je morala da progovori i to prilično ozbiljnim glasom, kao da tom rečenicom rešava sve probleme ovog sveta.

– Kada se nas dve raspravljamo tako u nedogled, a jasno je da ćemo se pomiriti jer se volimo, mama kaže da ne trošimo vreme na gluposti, nego da se odmah zagrlimo i rešena stvar.

Svi smo morali da se nasmejemo na ovo, iako su se baka i deda trudili da budu prilično ozbiljni dok su razgovarali, mada su im se krajevi usana smeškali, jer ipak, ljubav je ozbiljna stvar.

…

Nikad nisam saznala da li je baka ikad poverovala dedi.

Po svemu sudeći, verovatno ni on to još uvek nije saznao.

Znam samo da smo to popodne, dok smo odlazile kući, ostavile baku na najsigurnijem mestu na svetu.

U dedinom zagrljaju, dok ju je on i posle celog života gledao na isti način, onako kako jedino ume – očarano.

Autorka: Jelena Ćurčić

Fotografija: favim.com