26 mar ZOV

Bilo je to tačno trećeg februara, negde pred ponoć. Tama je obavila celu Dositejevu ulicu. Svako ko se u to doba našao baš na tom mestu, osećao bi hladnoću, poput one koja se utisne kada se poljubi čelo mrtvaca.

Jeza, strah i očaj – jedini saputnici, jedini prijatelji u to doba i na tom mestu.

***

Trčala je bez cilja. Njena smrznuta, bela koža bila je umrljana blatom; kosa se lepila uz vrat i lice, oblivene hladnim samrtničkim znojem. Oči su se spremale za skok iz svoje duplje, a usne se nemirno pomerale i pokušavale da formiraju oblik iz koga bi izbila reč.

***

Šta je mlada Ljubica Zorić radila hladne februarske noći u Dositejevoj ulici, niko nikada nije saznao. Pronašli su njeno beživotno, zgrčeno telo pored kontejnera na samom kraju trotoara. Nad lešom su bdele tri crne mačke. Sve skupa bile su u čudnom spokoju, poput devojaka koje se pred mrtvačkim sandukom opraštaju od mrtve drugarice.

***

Ljubica je samo nekoliko sati pre toga, negde pred ponoć, sumanuto hodala vlažnim asfaltom i svom snagom zabijala nokte u stomak.

Celim krajem odjekivao je dečiji plač. Negde se čula napuštena beba; vrištala je, plakala, pozivala nekoga da je pronađe. Od tog zvuka Ljubici se ledila krv u žilama. U jednom trenutku bi potrčala, zatim zastala; okretala se; gledala u nebo, sve jače zarivajući nokte u stomak.

Plač nije imao kraja ni početka i u svesti mlade žene se sigurno pretvarao u jasne i razumljive reči – žaljenja, prekora, a najviše pitanja…

***

Ponovo je osetila bol u stomaku, sličan onom od pre tri dana, kada je u njenu utrobu ušao hladan metalni predmet.

I sada je potekla krv, kao što se dogodilo i tada.

I sada je imala onaj osećaj u grudima, kao što je imala i tada.

Žaljenje, prekor i najviše pitanja…

***

Izvadila je krvave prste iz kože stomaka i prislonila ih ušima. Opet su njene usne pokušale da izazovu pokret, koji je trebalo da formira reči – možda odgovor, opravdanje.

***

Sada se čulo nešto sasvim drugo. Mjauci su odjekivali i udarali u zidove zgrada, odbijajući se direktno ka Ljubičinim stegnutim slepoočnicama.

Muka, bol, groznica. Oči se šire, telo jače trese, kosti bole.

Osećala je kako gubi dah. Iz njenih usta nisu uspele da izlete reči, samo para. Pokušavala je da ostane na nogama, ali ubrzo je s prvim hladnim vetrom pala. Posmatrala je kontejnere ispred sebe i pomislila na kraj ovog nemilosrdnog čina njenog kratkog života.

Ubrzo je opet čula taj zvuk. Mešavina plača, cike, jauka… Uspela je da usmeri pogled ka točkovima kontejnera.

Mačke!

Počela je da ih broji. Pronalazila je u tom prebrojavanju neki skriveni značaj.

Uspelo je da joj preleti preko usana – Tri.

Ljubica je shvatila ironiju trenutka. Usne nisu više bile u grču, formirale su osmeh predaje i prezira. Još jednom je izustila:

• Tri!

***

Tačno u sedam časova i petnaest minuta, četvrtog februara pronašli su njen leš, okružen crnim mačkama. Očevici tvrde da je mrtva devojka na licu imala uznemirujući osmeh, koji se duboko urezivao u sećanja posmatrača, poput brutalnih mačijih krikova u hladnim, februarskim noćima.

Autor: Vladimir Janković

Fotografije: wallpaperseries.com