08 dec Zoran Radmilović: Kralj Ibi ili Radovan III

Kada govorimo o glumcima koji su nas napustili, govorimo o tome šta su ostavili u nasleđe budućim generacijama. Zoran je bio veliki pozorišni i filmski glumac. Iza sebe je ostavio veliki broj sjajnih i upečatljivih uloga, kako na filmu, tako i na daskama koje život znače. Ipak, dve njegove najveće uloge definitivno su u pozorišnim predstavama „Kralj Ibi” i „Radovan III”. Ne mogu se odlučiti u kojoj je ostavio dublji trag.

Zoran Radmilović je rođen 11. maja 1933. godine. Da bi nasledio oca sudiju, najpre upisuje prava, nakon toga prelazi na arhitekturu, potom na studije engleskog jezika. Ipak, ubrzo shvata svoj pravi poziv i upisuje glumu. Za Zoranov talenat vezuje se izraz „sloboda glume”, koji je okarakterisao njegove sposobnosti improvizacije i dao mu lični pečat.

Zbog odustajanja Ljube Tadića 1964. godine, Radmilović dobija glavnu ulogu u „Kralju Ibiju” (na sceni Ateljea 212). To je predstava koja je Zoranu pružila priliku da pokaže svoju izuzetnu glumačku nadarenost i još izuzetniji smisao za improvizaciju. U ovoj predstavi došao je do izražaja Zoranov smisao za komiku i mimiku. U početku je bila loše prihvaćena od strane kritike, kao isuviše avangardna, ali je vremenom postala najpopularnija i, na kraju, kultna. Predstava ja imala mnogobrojna gostovanja – u Parizu, Moskvi, Veneciji, Njujorku… Trajala je četrnaest godina, do 1978. godine. Publika je imala običaj da predstavu gleda više puta. Zahvaljujući Zoranovoj improvizaciji, mogla je da traje od jednog do tri sata.

Iako je od ove predstave prošlo nešto više od tri decenije, mnogima je Kralj Ibi sinonim za Zorana Radmilovića u helankama, starkama i navučenom đžaku, sa rumenim obrazima i širokim osmehom. Zahvaljujući snimku predstave iz 1973. godine, svi smo imali mogućnosti da odgledamo neverovatnog Zorana Radmilovića u ulozi Kralja Ibija. Ako ste nekada prošli kraj Ateljea 212 i ugledali neku čudnu statuu, možda ste se nasmejali i pitali šta ona predstavlja. To je Zoran kao Kralj Ibi.

Mnogi će sadržaj prethodnog teksta negirati i reći: „Ne, ja pamtim Zorana kao čuvenog Radovana III!” Da, i ja ga pamtim. Pamtim ga u fantastičnom delu Dušana Kovačevića. To je ta druga velika uloga i predstava koju je gotovo sam Zoran izneo. Ne mogu da osporim kvalitete ostalih u toj predstavi, sjajne Mire Banjac, Taška Načića… da ne nabrajam, ali je Zoran ili, bolje reći, Radovan ostao upamćen i njegove replike i dan-danas izgovaramo kao da je u pitanju Seneka ili Šiler. Opet dolaze do izražaja Zoranova brilijantna improvizacija i umetanje komentara iz aktuelnog života. Predstava je doživela ovacije i anormno veliku popularnost. Verujem da je sve to zbog maestralne glume glavnog lika i nosioca predstave. Poslednja, 299. predstava, odigrana je 9. juna 1985. godine, nakon koje je Zoran otišao u bolnicu i više se nije vratio.

Pamtimo ga i iz serija i filmova – od serija „Ceo život za godinu dana”, „Više od igre” i „Priče iz radionice”, do filmova „Majstori, majsori”, „Šesta brzina”, „Šećerna vodica” i „Maratonci trče počastan krug”. Dobio je Nagradu za životno delo „Dobričin prsten” 1983. godine. U bolničkoj postelji je primio Sedmojulsku nagradu.

Nije često davao intervjue, zato ću i završiti jednim njegovim odgovorom iz intervjua koji je dao davne 1965. godine, a koji je na mene ostavio poseban utisak. Na pitanje:

– Neostvarena želja?

Odgovorio je:

 – Ne govorim o njoj, više se ne može ostvariti.

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: blic.rs, poreklo.rs, filmske-radosti.rs