21 dec Zoran Gaši: “LAKO MENJAM SVOJE AGREGATNO STANJE”

Slikar i književnik Zoran Gaši nam je otkrio delić svog višedimenzionalnog sveta. Razgovarali smo o romanu „Kameo“ i o autentičnoj izložbi „Makulature, meta-makulature, letikulari“. Sa nama je podelio čak i recept za slasnu alvu.

Studirali ste orijentalnu filologiju i jugoslovensku književnost, međutim, diplomirali ste teologiju. Autor ste više knjiga poezije, eseja i drama. Objavili ste i roman „Kameo“. Slikarstvom ste počeli da se bavite sredinom osamdesetih godina. Recite nam da li Vam više prija stvarnost koju kreirate uz pomoć četkice ili olovke.

Meni sve prija i sve mi je teško. Najviše mi prija kreativna lenjost, besposličarenje, dokoličarenje i gledanje ljudi u facu. Četkice, ako su za ulje ili akril tvrde su, a olovke ako su zašiljene za britkog pisca bodu. Umetnik prečesto krvari, pa mi se čini da  ljudi vide tvoju ranjivist i raduju se tvojoj invalidnosti. Kada to osetim ili primetim obostranim zurenjem u onoga koji hoće da naškodi drugom, užasnem se i pobegnem u neko drugo agregatno stanje.

Roman „Kameo“, koji je objavila Akademska knjiga iz Novog Sada, nosi podnaslov „Autobiografija straha u jednom kadru“. U kom kadru leži strah?

U pitanju je samo jedan kadar, u devedeset i pet košmarnih pokušaja da snimim taj jedan jedini.  Menjao sam jezik, rakurse, pa čak i intenzitet gledanja na stvarnost koja je za mene uvek bila simbioza strahova ostvarenih kao način života. To dodavanje iskustava je nešto kao katatonička fuzija ovog vremena, veštog da kaže jedno a uradi drugo. Kaže jedna naša narodna poslovica, čovek se drži za reč, a vo za rogove. Okruženi smo mukanjem, rikanjem, rzanjem, siktanjem, lajanjem…ali i mjaukanjem, gugutanjem, pijukanjem ili ćurlikanjem… onomatopeja određuje standard civilizacijske komunikacije. Morate da budete obazrivi da vam neko ne krne nepismenu jezičinu ne odgrize jezik ili muda, Vi više ne znate sa kime dokoličarite, mazite se, razgovarate, sa kime se dogovarate, sa kime opštite, i kakvi će rezultati takvog nadražaja biti, pa onda ni plod vašeg žvaljenja.

Možete li nam ponoviti Vaš recept iz romana „Kameo“ za Šećernu Alvu, koju je najbolje pripremala Vaša učiteljica, kako bismo na sladak način zaintrigirali buduće čitaoce?

Odaću vam recept moje nastavnice domaćinstva, lepe Emilije (sve to možete pročitati u romanu Kameo koji je objavila Akademska knjiga iz Novog Sada, 2011. godine).

Za crnu alvu potrebno vam je:

250 gram abiljne masti,

1 kilogram griza,

250 grama šećera i pola litre vode.

Priprema:

Biljnu mast zagrejati u većoj šerpi i u nju dodati griz, a zatim neprestano mešati varjačom sve dok ne dobije mrku boju. Prženje traje 45 minuta. U upola uprženi griz dodati šećer i vrelu vodu. Mešati i dalje ravnomerno, kako vam smesa ne bi zagorela. Kada je sasvim gusta, izručiti je drugi sud, a kada se ohladi, iseckati je na komadiće u željnom obliku (kockice, romboide ili kolutiće).

Iz čijih snova dolazite?

Dolazim iz snova onih čija je aritmetika života i smrti božanski utemeljena.

Kad zažmurite i pogledate unutar sebe, šta vidite?

Najlakše bi bilo reći da je to jedan unutrašnji košmar lišen ljudi i spodoba sličnih njima. Ali nije tako. Ufiksirani smo na figuraciju, pa sve korača i kreće se ubrzano, komično. Ne razmišljamo nikad o plazmi kao oblaku gde sve stoji, ali svakog trenutka može da promeni agregatno stanje i bude nešto što nikada ne bismo mogli da predvidimo, naročito da prasne I postane ništa. Kreativni čovek treba da vidi i neguje dobar sadržaj u sebi, i dobru iluziju podeli sa drugima inače je naša uobrazilja života besmislena. Koga mi da savetujemo i učimo, kako Kabinete smo zaključali, a vredne učiteljice pretvorili u retke leptirice. Koliko ste šarenih leptirova videli ovoga leta? Koliko?

Kako raste umetničko delo?

Za mene je ono višeslojno i sa mnogo puteva, puteljaka i Stranputica. Tako je teže, ali se uvek ta ružna, bubuljičava baba Stranputica, kada se tome najmanje nadate može da pretvori u prelepu, otelovljenu sexi-mašinu-maštariju. Ali ako se to i ne dogodi, baba Stranputica uvek može da ponudi drugi alternativni puteljak ljubavi. Bar je to moje lično iskustvo i nikoga ne krivim zbog toga. A šta može da ponudi? Mnogo više od iskustva, onog što mislite da znate, što ste naučili ili zbog čega ste se obrazovali ili zbog čega imate dobar posao, nagrade i priznanja.Videćete tajnu. Da razumete ili budete deo te tajne.

U jednom intervjuu ste izjavili da je „umetnost samoubistvo na rate“. Koliko rata ste preživeli?

Svaka je rata deo moje parcijalne smrti, kupujem, prodajem, ali i dodajem, pa se ubijem. Ni sam ponekad ne znam kome otplaćujem glavnicu, a kome plaćam kamatu. Mislim da tu i mareketaša i zelenaša da ti otmu tajnu,bez obraza, odškrinu pogrešna vrata da i ti kao i oni propadneš u njhova govna zaborava. Lako ih je prepoznati uvek su institucionalizovani i znaju mnogo onomatopejskih jezika i nemaju dobru volju ni za šta i ni za kog sem za sebe i svoje kalibrirano dupe, koje može da posere svačiju umetničku narav I biće.

Pre četiri godine ste u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti imali izložbu „Makulature, meta-makulature, letikulari“ na kojoj ste izložili 104 slike. Koliko uglova gledanja su izložile te slike?

Da. To su uglovi ljubavi i oni se razmnožavaju na principu geometrijske progresije, umnožava zamišljeno slično, pomireno po ljubavi, i u ljubavi umnoženo.Ništa se ne odbacuje. I pisar i Gutembergova mašina i lentikularna likovna akcija deo su jedne iste estetičke paralakse tehnologijom, koju kako rekoh, oduzimam, dodajem ili umnožavam. Naravno, ništa od toga nije stvar moga promišljanja, pre bih rekao da sam odgurnut u tajanstveno metalno-crno ili metalno-belo.

Na koji način ste razbili dvodimenzionalnost slike i udahnuli joj pokretljivost?

Nešto ste veoma suptilno primetili dvodimenzionalnost i pokretljivost, to je što ja od lentikulara tražim. Želim da utičem na pogled, ali i na onog ko posmatra. Pojavom ovih novih slika lentikulara dokida se ono što vidimo, razbija se jedinstvo mesta i vremena.

Da li i danas smatrate da je postmoderna utočište za netalentovane?

Da, to su oni koji se rađaju ni iz čega to su oni koji se ni iz Heraklove vatre koja gasi i oslobađa, ne iskre. Svako svoje ništa množi.

Gorka Ostojic Cvajner vlasnica kultne galerije "Cvajner" u Puli

Kakvi su vaši dalji planovi?

Planovi su mi nestvarni i smešni. Volim da tajna mojih planova bude inicijacija za ovo malo nameštenog smeha.

Volim da kroz panoramski izlog posmatram ljude kako se doteruju, uređuju, nameštaju kapu, osmehuju, kao da se preda mnom uređuju, kao da se meni osmehuju kao da sam ja ogledalo koje oni ne vide, a vole, bacajući  svoj božanski odraz. Volim da u dokolici, bez plana i ideje, vidim te meni izbrojane, određene, prolaznike.

Zašto ste Vi crna ovca?

Zato što sam vidljiv samo onima koji žele da me vide, pa čak i da dam intervju.

Razgovarala: Tijana Banović