13 apr Zlatni Ferdinand

Sve što je prabaki ostalo od pradede bila su ona dva mala zlatna Ferdinanda sa početka prošlog veka. Sačuvala ih je od trampe za bačvu vina, i vrele kukove krčmarice. Sto godina se kriju u škrinjama ženskih potomaka. Bljesnu onako žuti, kada se ruka zavuče u ćošak ormana, i misli zalutaju u oblak uspomena. Svaki put kada ga dodirne ženska ruka, postane teži od njenih godina. Zamagli pogled i razbistri misli. Gledajući ga, sagledavaš sebe. Jedan je izgubljen, poklonjen ćerki koja nije dosegla do svojih dvadesetih. Onoj koja je bila bakina mezimica, istomišljenica, podrška, oslonac, utočište. Poklonjen onim blagim očima i toplom osmehu koji je prabaka sačuvala i sada kada ga fizički nema.

Ona, Krstina, rođeno prezime je izgubila sa roditeljima, u prvim godinama života, sačuvala je mlađu sestru, tek naučenu da govori i hoda. A novodobijeno od blagih starih ljudi, sa oduzetim pravom na krvno potomstvo, je zaboravljeno u godinama odazivanja na udajom dobijeno. Onaj umereni glas, uvek se tiho odazivao na prezimena, valjda je glas ostao otrgnut sa prvom porodicom, onima koji su je stvorili, čija krv joj je vrelo tekla kroz vene. Majkinom sačuvanom maramom je pokrivala paperjasto svilenu crnu kosu, uvek pokupljenu u punđu obavijenu kikom. Svakog jutra je uplitala kosu, kao da će u nju uplesti sav bol koji je od detinjstva nosila. Jedino čime se isticala je bila skromnost. Naučena da bude dobra domaćica, vredna radnica, poštena supruga, i brižna majka. Bila je nepoželjna za komšijske žene, kojima se muževi zamerali što nisu kao Krstina. A Krstina je zamerala sebi, što joj ništa ne mogu zameriti, što je postupala po svim pravilima, prohtevima, željama, koji pripadaju svima osim njoj. Volela je, čežnjivo, sa željom da bude isto tako voljena. Volela je sestru Ginu, majku i oca koji su je odgajili, volela je i Čedomira za kojeg su je udali, i sinove i ćerke koje mu je rodila, a najčežnjivije je volela one izgubljene koji su je rodili.

Volela je kao da joj je bilo suđeno da je vole samo oni koji će joj biti oduzeti. Posle ćerke i dva sina, rodila je i nju, svoju mezimicu, Mileniju. Mali zamotuljak koji joj se osmehnuo onim njenim toplim i blagim očima. U tim očima je videla sebe, kao u godinama sanjanim majkinim očima. Rasla joj je u naručju, kao ona njena nesečena kosa u pletenici. Sa godinama joj je bila sve bliža, nikad nije bila dovoljno slobodna da joj se poveri, a uvek ju je razumela, imala je pravu reč kada reči nestanu u zamršenim mislima.

Sačuvala je porodicu u onim međuratnim godinama, štedela, čuvala. Dok je održavala porodicu u sadašnjosti, budućnost joj je bila tako jasna, stvarajući što bolje uslove kada postane sadašnjost. Tako je sačuvala i ona dva mala zlatna Ferdinanda, iz dedinog džepa, kada se pripit vratio iz krčme. Sačuvala ih da njima plati sva oduzeta prava. Jedan je ponela njena mezimica, onog kišnog proleća, kada je bolest bila jača od njenog krhkog tela. Sa dukatom je odnela i svu ljubav koju je Krstina mogla da oseti istim intezitetom kojim ju je i pružala. A drugi je ostao njoj, da ne prekinu nit. Čuvala ga je za onu koja će se tek roditi, za najmlađu unuku. Za majkine, njene i Milenijine oči, u ovoj devojčici. Čuvala ga do njene udaje, odlaska iz doma, onako uglačanog prstima koji su dodirivali uspomene svaki put kada ga izvade iz škrinje.

Drvenu kutiju je zamenio za neku malu plastičnu, sa venčanim burmama i prabakinim prstenom. I dalje je sjajan kao pre sto godina, i istim intezitom zabljesne misli, koje zalutaju u uspomene. Mogao bi da se zameni za neke nule na papirnim novčanicama, ali to bi značilo zameniti nasleđenu ljubav, za neko privremeno zadovoljstvo.

Autorka: Dragana Marković

Fotografija: favim.com