13 avg Život u džepovima

Baka i deka su odlučili da na svoje nagradno putovanje prošvercuju unuku. Unuka je prošvercovala filmsku traku. U jednom džepu karirane suknje je zbeleženo i zamotano sledeće: kiselkast ukus vode sa jednog izvora; deo parka koji miriše na pokvarena jaja; krovovi savršeno izvajanih vila; zveket escajga i amblem sa hotelskog peškira; poslastičarnica koja ima ukus pudinga od jagode i rashladni uređaj na kom se odlično lepe otisci prstiju; most čije lukove naseljavaju katanci.

Unuka je u drugi džep, one iste karirane suknje spakovala sledeći dijalog:

– Bako, zašto su na mostu katanci?

– Zato što je ovo most ljubavi.

– Zašto je ovo most ljubavi?

– On čuva legendu o jednoj učiteljici i oficiru koji su se sastajali na mostu. Obećali su jedno drugome da će se večno voleti, ali tu ljubav je prekinuo njegov odlazak u rat. U drugoj zemlji je upoznao novu devojku i odlučio da ostavi učiteljicu. Kao i u većini priča koje ne voliš da ti čitam, učiteljica umire. No, ne umire lepo. Parovi počinju da kače katance na ovom mostu na kom su se nekada zavoleli učiteljica i oficir. Osiguravaju svoju ljubav tako što zaključaju katanac.

– Bako, ne razumem tu tvoju priču i zašto katanac i ljubav idu zajedno.

– Razumećeš kad porasteš.

Mnogo godina kasnije.

Banja miriše na pivo i na zvuk koji dopire sa festivala.

Hristina odmotava novu filmsku traku. Beležim priču o njenim omiljenim mestima, prijateljima, žitu sa šlagom…Šarena haljina se prožima sa letnjim vetrom, zelenilom i nabrajanjima.

Prve dve noći nam donose nova nabrajanja: harmoniju; emocije; znoj; vrištanje; odlične svirke; pivo; osmehe.

Treća noć  nam donosi nabrajanja koja sam prošvercovala u džepu teksas šortsa. I švercovaću ih do staračkog doma. I ako kojim slučajem izrastem u senilnu babu, nikada neću biti toliko senilna za uspomenu na čoveka sa neverovatnom energijom.

Moji unuci će morati da znaju da je njihova baba te noći, zgnječena u šutki, pomislila: “Ne smeš sad da umreš! Moraš da saznaš kako je nastala pesma o Tijani!”

Moji unuci će morati da znaju da je njihova baba neki super lik koji veruje da nije sve tako sivo, kad je uspela da popije pivo sa svojim omiljenim bendom i da sazna da je Tijana cura sa kojom ti je jako ugodno, da te niko drugi ne može nasmejati kao ona.

Moji unuci će morati da znaju i za onaj zastrašujući deo priče: Malo te je strah šta sve ta Tijana može da napravi. Ne znaš da li bi bila dobra majka za tvoju decu i kuda bi te to odvelo.

Moji unuci će morati da nauče da je jako važno, kako Pavić reče, “Ići u pravcu u kom raste tvoj strah”. Ne razmišljati o tome gde te to može odvesti. Ne razmišljati, jer ljubav nije za razmišljanje. Ljubav, bre, zahteva da je osećaš! Da ne budeš cava! Da prestaneš da pričaš sebi prošlost. Da ne očekuješ budućnost. Da kad si tu, budeš tu, u tom trenutku. Da živiš sa tom osobom, a ne pored nje. Da živiš, jer jedino ćeš tako stvoriti uspomene vredne čuvanja.

Moji unuci treba da znaju da je jedna Tijana, baš takva kakva jeste, obezbedila njihovom dedi pune džepove života.

Da je voda u Banji, na jednom izvoru, kiselkasta, a da jedan deo parka miriše na pokvarena jaja. Da uspomene iz detinjstva mogu da imaju ukus pudinga od jagode. Da ako tamo odu na festival, treba da se klone pijanih Engleza i Rusa. I da, ukoliko je moguće, ne dozvole sebi da ih hitna pomoć skuplja odvaljene u zoru po parku.

Moraće da znaju da njihova baba nikada nije poverovala da ljubav i katanac mogu da idu zajedno.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: weheartit.com