15 dec Život – stvar svih nas

Danas živimo u takvom vremenu i svetu gde su nam milost, molitva i praštanje neophodni.
Tražimo spas u beznađu; davimo se u nesigurnosti, dok je vera izgubila svoj smisao.
Čudno je to kako nam sudbina menja putokaze, smerove, dok se trudimo da oponašamo sebe u pustinji onoga što nazivamo životom. Pokušavamo da uspostavimo ravnotežu, ali sve česće bezuspešno. Ta bol nam više nije strana. Gazimo put koji možda i nije naš, borimo se možda za već izgubljene bitke, grlimo nedodirljivo, ljubimo ljubljeno, volimo voljeno. Tačka u kosmosu, prasak u vrištanju, vatra u ništavilu, kap u okeanu, ko sam ja?

Zakon je ono što nas usmerava i kontroliše ili bi tako bar trebalo da bude. Kada je pravda izgubila svoj oblik, pa se vraća, po svoj prilici, kasno?

„Greške postoje da bi se pravile” i „Ko zna zašto je to dobro”, čujem pa se pitam, da li su to rečenice u kojima ljudi traže opravdanje i utehu, umanjuju sebi krivicu, da li se iza njih krije verovanje, odnosno sujeverje? Ipak, svakako, jedna velika nemoć!

Kako god, kazna ili nagrada uvek postoji, sankcija, izlaz, rešenje. Uvek su dve strane medalje, a od nas zavisi u kojoj smo poziciji da sagledamo i prihvatimo. Još samo da pogodimo bravu ključem koji svako od nas drži u sebi. Kad pogodimo pravo u cilj i ostvarimo zamisao, da li to znači da smo sve ostalo promašili?
Živimo u svojim kreacijama, imaginacijama, kreativno bežimo od stvarnosti sklapanjem mozaika u svojoj glavi, unošenjem svetlosti i toplote u razuzdane vetrove života, koji nas vitlaju talasima mraka i hladnoće u ovom vremenu apatije. Ubija nas prejaka reč, hvatamo se za slamku spasa, uživamo u ništavilu. Najlakše je samo zatvoriti oči, jer previše je onoga što ne možemo gledati, ali kako bi se reklo: „Nada poslednja umire.”

I dok mesec i sunce vode večitu borbu mraka i svetla, po svima nama lije ista kiša, svi spavamo i sanjamo pod istim nebom, svi gledamo u iste zvevde i tražimo svoju, izvlačimo pouke, nižemo iskustva, spletkarimo sa sopstvenom dušom, maštom upotpunjujemo čekanje tog boljeg sutra i nadamo se noći koja neće predugo trajati.

U svakom od nas postoji jedan mali pesimista i jedan mali optimista, samo je pitanje kada će koji da preovlada. Život je isuviše kratak, a smisao je na samo korak od nas.

I da se podsetimo da je naša lična sreća nemoguća bez sreće drugih ljudi. Krajičkom usana smejem se samoj sebi u toj bedi i očaju, pružam ruku, ali ne vidim ni kome, ni čemu, i poklanjam tu krivu liniju na licu da ispravi neke stvari.

Nekad… Negde…

Autorka: Maja Maslarević

Fotografije: tumblr.com