20 sep Život, a ne blef

Htela sam da prestanem da pišem. Majke mi, htela sam da bacim i blog i tastaturu, i pobegnem u nepoznatom pravcu. Rekla sam: – Batalim. Pokradena sam, i batalim.

Treptala sam u neverici, i još neki ljudi su treptali sa mnom. Dobro, više su predlagali da prestanem da trepćem. Rekli su mi da grizem za sebe. Da tužim. Da pošaljem mafin sa laksativom. Da probušim svoj njanjavi balon koji čini da kmečim. Da stisnem zube i branim svoje ideje, svoje redove i svoj život, naposletku. Jer meni je pisanje život.

Život, a ne blef.

Život, a ne parafraziranje.

Život, a ne imitiranje zarad lajkova.

Rekli su mi da ne prestanem da živim jer se nekome ćefnulo da se igra Milice na par dana. Kao što ni bilo ko drugi ko je prošao kroz isto ne bi prestao da živi.

Jedna mnogo moćna ženska mi je rekla da moju ideju u moju beležnicu mogu da zapišem samo ja. I niko drugi. Iako će mnogi kupiti istu beležnicu i mnogi pisati istom olovkom.

Jedna druga ženska mi je poslala link do prikladne pesme Nataše Bekvalac.

Treća ženska me je pitala je l’ treba neko da se bije.

Četvrta ženska mi je rekla da nekome ko nema svoju priču preostaje jedino da priča tuđu.

Peta, nepoznata ženska, sa slušalicama u ušima i šarenom maramom, stajala je u autobusu ispred mene i čitala moj tekst s osmehom na licu. Hej, moj tekst! Bila sam prezauzeta igranjem srećnog plesa da bih joj prišla. Prvi put sam zapravo uživo gledala osobu koja čita moj tekst. Bila je nepoznata. I smejala se.

I to je bilo više nego dovoljno. Nisu mi trebali ni mafini sa laksativom, ni tužba, ni sačekuša, ni čupanje za kosu. Trebali su mi samo ljudi.

Ljudi koji (ne) znaju ko sam, da me podsete ko sam.

Da me podsete da reči koje se žive ne treba da nestanu.

Pogotovo ne zbog onih reči koje su prepisane.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com