01 mar “Život je tamo i ovde samo se različito zove”

“Vitaminska Ukočenost” internacionalnog umetnika Zorana Gašija predstavljena novosadskoj alternativnoj sceni

Internacionalni umetnik Zoran Gaši, pisac i slikar, predstavio je novosadskoj alternativnoj sceni svoje likovne radove nastale u konceptu „Vitaminska ukočenost“.

U katalogu koji prati izložbu, Silvia Dražić nadahnuto navodi:

“Šta radi žuta patka s pačićima na grobljanskoj stazi? I raznobojne kriške velike lopte na naduvavanje? Koji ju je vetar doneo s neke udaljene plaže? Raketa koja upravo poleće ponad grobova. Za drugi svet?! Može li se jedno ozbiljno, dostojanstveno mesto tako olako desakralizovati? Da li to govori o neosetljivosti? Upravo suprotno od toga.

Zoran Gaši se, tokom sada već dugog vremena, sprijateljuje sa smrću. Tragovi tog prijateljstva vidljivi su u poeziji, u filmu („Srećno novo disanje“) i romanu “Kameo”, autoportretu straha u jednom kadru: „Zašto grad moram da zamenim stazama groblja? Zašto mi treba ova vrsta mira?“ Ipak ono što na grobljima nalazi sve je drugo nego mir.

Tema smrti, različiti oblici promišljanja i suočavanja sa njom svakako nije nova ni u umetnosti, ni u filozofiji. Conditio humana. Iako ju je još Epikur nehajno odbacio: “Smrt nema nikakvog posla sa nama. Jer dok mi postojimo smrti nema, a kad ona stigne, nas više nema”, ona zasigurno nije ispala iz fokusa ljudskih mišljenja i ljudskog strahovanja.

Gaši pristupa ovoj temi iz jedne savim neepikurujeske perpsektive. Oprisućuje je. Ne beži iz njene zlokobne aure. Ne zazire. Posmatra njen dugačak trag. Pomalo izaziva. Ironizuje.

Mnogo toga da se naslutiti iz naslova. U svim oblicima svojih umetničkih ispoljenja Gaši ne preza od toga da naslovom svoje aktuelno delo iz jedne pridodate, neretko meta vizure, onespokoji i subvertira. Tako i poslednja izložba svojim naslovom Vitaminska ukočenost obeshrabruje svaku primisao na patetiku, sentimentalnost, bolećivost… mada ono što 22 slike koje čine ovu izložbu nedvosmisleno tematizuju, smrt i groblje kao njen materijalni trag, naizgled prirodno podrazumevaju potresni i bolni korpus emocija. Ipak u sebi protiuvrečan, tvrd i hladan naslov, povezuje s jedne strane ukočenost  koja u najvećoj meri, fizički i jezički doziva sliku smrti, a sa druge, vitamine, toliko aktuelne u novim strategijama dugovečnosti, koji upućuju u obrnutom pravcu – na jednu životnost, na energiju. To u velikoj meri oslikava i način na koji su ove, za čoveka neminovne ali najčešće u neizvesno odmaknute, teme na ovim slikama elarborirane.

Groblja kao staništa  mrtvih fizički su odvojena, a u novijoj istoriji i odmaknuta od gradova živih. Ali čak i kad ta faktička, fizička granica ne bi postojala, ona bi i dalje opstala  jasno naznačena. Tu granicu između “nas” i “njih”, neprestano povlačimo i podvlačimo sa privilegovane pozicije života, sve dok i sami ne postanemo “oni”.

Slike koje čine ciklus Vitaminska ukočenost omekšavaju, prekoračuju, brišu tu granicu. Sve je dovodeno u jednovremenost. I svevideće oči nazubljenih gradova u pozadini. Jedan grobljanski ambijent defragmentiran je i razdrobljen. Prepoznatljiva ikonografija groblja, nadgrobni spomenici, krstače, mermer, cveće i sveće, ponekad opskurno, ponekad bizarno, raščinjena je … Flora faunira, hladno obojeni bledoplavi buketi preobražavaju se u kučiće i ptice. Patkice, koze i jarići skupa sa mitolikim bićima šetaju pustim stazama. Ribe plivaju u potocima, prolazi pruga. Jedan ovosvetski, groblju neprimeren asortiman, mobilijar sa stilskim nožicama, fioka, klavijatura, lule, zalutala lopta, zagubljena cipela, rumene usne, tragovi proživljenih života remetilački nagrizaju tišinu smrti. Sve je još tu. Sve je u igri. Delom se time referira na običaj monumentalnog ili preraskošnog, ponekad čak grotesknog kićenja mesta mrtvih i jednu potrebu da se prikažu i tako u svetu očuvaju njihove životne rutine. Jedan paganski optimizam. Ili svetlošću obasjani i veselo i jarko obojeni spomenici i krstovi opisuju  vrednosni ogrtač naše aktuelne civilizacije koji pod svoje okrilje prima samo zadovoljstvo, sreću, uživanje, uspeh, lepotu. Sve drugo je out. Čak i smrt u smrti.

Homunkulusi zavaljeni na grobnim pločama, u zaleđu spomenika, nalakćeni, zamišljeni, ravnodušni. Tragovi duša ili klice budućih života? Možda upravo oni navešćuju alhemiju na delu. Život je i tamo i ovde samo se različito zove.”

Za kraj, Zoran Gaši o svojoj viziji slikarstva navodi sledeće:

“Ovo su vizuelni fenomeni locirani u mozgu individue, njene misli i koncepti. To je stanje zanesenosti i patnje da se realizuje neka nova dimenzionalnost i emotivna zanesenost koja je uslovljena  grubom slikom vremena kojem pripadamo. To su devijantna skladišta svesti, tamni ponori, koji nude i određuju, naknadna pamćenja i zaborave, rasturaju vreme i njegove artefakte.”

Izložbu slika možete videti u kultnoj Kafe Galeriji „Frida Kahlo“, Miletićeva 31. u Novom Sadu, do kraja marta meseca.