23 nov Život i ostale maštarije: PRIJATELJSTVA

Sedele smo jedna naspram druge, ta otkačena živahna devojka koju ne drži mesto i ja, introvertna i blago izgubljena osoba kojoj je oduvek jedino bilo važno da nađe vremena da sedne u svoju sobu, spusti roletne, uključi kompjuter, odgleda omiljenu seriju, odvrne radio do daske i uz zvuke laganog pop-roka napiše nešto vredno čitanja.

Iako se mnogi ljudi i dan-danas pitaju šta dva tako različita sveta uopšte rade zajedno, ja se to nisam zapitala nikada. Ona je bila i ostala jedina osoba na koju sam mogla uvek računati, u moru svih dugogodišnjih poznanika, bez namere da pokuša da me promeni i traži od mene nešto što ja ne mogu, bez sarkastičnih i zajedljivih komentara karakterističnih za sve ostale ljude koji me okružuju.

Oduvek sam imala problem sa nalaženjem prijatelja… U stvari, ne sa nalaženjem prijatelja, već sa definisanjem pojma „prijatelj“ i lepljenjem te etikete na neko lice koje je deo mog svakodnevnog života. Kako stoje stvari, drugar mi može biti ama baš svako. Nisam neko zanovetalo, imam izuzetno širok krug poznanika, ali kada je o prijateljima reč, taj krug je dosta teže formirati. Verujem ne samo meni – zato i pišem sve ovo.

I tako, ovog puta pričala mi je o našoj zajedničkoj drugarici. Ne prijateljici već drugarici. Smatram da ne postoje bezveze oba pojma i da je prvi dosta delikatniji i ozbiljniji.

– Volim ja nju… Super je ona osoba, to stoji, ali znaš… Sve češće ima te fazone na koje nemam odgovor i koji čine da se osetim neprijatno.

Prosto nisam znala šta bih joj rekla, ali sam odlično znala na šta misli – jer ja to osećam kad se govori o većini ljudi. Problem je bio u tome što je ona to govorila o devojci koja joj inače u širem društvu važi za jednu od boljih drugarica.

Od trenutka u kom je izgovorila tu rečenicu, ne uspevam da skinem sa pameti nekoliko suštinskih pitanja koje me iznova i iznova teraju na razmišljanje.

KAKO i KADA dozvolimo sebi taj luksuz da osobe koje to ne zavređuju nazovemo dobrim prijateljima?

Kako dođemo do situacije u kojoj se postidimo nekoga koga smo do juče zvali osobom od  poverenja?

U kom momentu nam neko drag postane naporan i nepodnošljiv?

Činjenica je – svi mi pokušavamo da u nekim regularnim okvirima nađemo tih nekoliko osoba koje će nam malo više odgovarati od svih ostalih. Zato, ako se ja pitam, problem i nastaje. Prijatelj ne može biti neko ko ti „odgovara malo više“, „razume te malo bolje“, „poznaje te malo duže“. Odgovorno tvrdim – ne. Prijatelj je neko ko ti u potpunosti odgovara, u potpunosti te razume i u potpunosti te poznaje, bez obzira na to da li te zna godinu dana ili ceo život. Ja to najbolje znam, razmišljam dok posmatram tu otkačenu, živahnu devojku koju ne drži mesto – osobu koja me je izbavila od svega što su mi nekadašnji samoproklamovani prijatelji priređivali.

Iz ličnog iskustva smatram da se najbolji prijatelji nalaze (u većini slučajeva) tek kad se izađe iz regularnih okvira i nametnutih društava u krugu škole, posla, komšiluka i da ovu titulu ne treba olako dodeljivati. Na nama je samo da prestanemo da posmatramo ljude kroz ružičaste naočare i potražimo one koji će svojim postupcima i rečima zaista zaslužiti da se nađu u tom malom odabranom krugu prijateljstva.

Autorka:  Milica Stanisavljević

Fotografije: tumblr.com