19 jan Živi svaki trenutak!

Otvaram oči jedva, nakon nekoliko obaveznih odlaganja alarma. Ujutru od slabosti ne mogu ni pesnicu da stegnem, a opet, iz sve snage mrzim taj telefon koji me budi. Narednih sat vremena gledam u isti, ali, ako mu se posreći da je sunčano jutro, da iz prve znam šta da obučem i da stižem na vreme, mrzim ga malo manje. Kada mi komfornost u prevozu dozvoli opet mu se posvetim, pročačkam tu i tamo ponešto i obično zavirim u kalendar. Tek toliko da budem u toku sa danom koji me čeka, pa, ako se eventualno nešto značajno desi, da znam koji broj da mu prikačim i da ga se posle nekog vremena podsetim. I sećam. Iznova. I iznova…

Utorak, četrnaesti dan ove 2014. godine. Nekima od nas i prvi, jer ipak je to „srpska Nova”. Uglavnom se to i kači na ovaj datum. Rođendan jedne drugarice, može i to. Za kraj, ali za mene ipak na prvom mestu, godišnjica mojih roditelja. Ne roditelja, mame i tate. Više volim reči koje odišu bliskošću. Pomislih prvo da „okačim” status na popularnoj društvenoj mreži, da im posvetim par reči. Ubrzo sam odustala. Šta bih napisala? „Mama i tata <3” Srce obavezno. Čini mi se da sam to videla na statusima kad parovi obeležavaju bitan datum. Ili „29 godina ljubavi”? Ne. Ne bih ja to tako. Kako uopšte toliko godina da bacim u jednu jedinu reč? Odakle ljudima ta potreba da sve stope u reč ili dve? Zašto ponižavaju mnoštvo trenutaka svega i svačega dajući im jedno ime. Ne, odnos koji se gradi 29 godina zaslužuje mnogo više.

Ne bih se složila da je „ljubav” dovoljna za to. Pokušavam da se setim neke druge reči koja bi bila adekvatna. Ne vredi. Očajnički pokušavam, ali ne mogu da se setim. Onda shvatim da mi TA reč ne dolazi k znanju, jer zapravo ja i ne umem da tako pojednostavim sve. TA reč, kao takva, ne postoji u mojoj svesti, jer nikad i nisam doživela „ljubav” na taj način. Nikad nisam rekla „volim te”, jer nisam volela na taj način. Pre bih to opisala nekim drugim, naizgled, manje bitnim rečima. Naravno, da se samo ja pitam, odavno bi neki tamo moćni ljudi stavili veto na te reči i strogu zabranu korišćenja istih, bar dok se ne približe dovoljno. Toliko blizu da sa sigurnošću mogu da tvrde da znaju njihovo značenje, da ih osećaju i proživljavaju i kad ih ne izgovaraju. Jer, po mom mišljenju, jedino tako, dok vise u vazduhu, imaju smisla. Znače mnogo samo dok smo svesni njihovog prisustva više nego ikad, dok ih udišemo svakim dahom, dok ih osećamo svakim pokretom, dok ne poželimo da ih uhvatimo… Zašto zarobiti nešto što nas pokreće?

To bi bio prvi razlog. Za mene i jedini. Ipak, moram da pomenem još jedan. Drugi. Jer, ne osećamo svi isto. Nekima se određene stvari podrazumevaju, nekima se iste pak moraju nacrtati. Ja navijam za ove prve, koji su odmah razumeli šta pišem. Evo i par rečenica za one koji nisu, za koje se nadam da će čuti. Možda se posle svega i oni prebace u „prvu grupu”. I za to navijam.

Samo da naglasim i podvučem, ne pokušavam ja ovde da objasnim šta je „ljubav”. Mnogi pre mene su se bavili time. Pisci, doktori, razni neki ljudi su pokušavali (po mom mišljenju, traćili vreme) da definišu tu famoznu ljubav, umesto da su uživali u njoj. To nije bilo dovoljno, pa su smišljali svakojake ankete, testove i tekstove, priručnike  i ostale zanimacije tipa: „Šta muškarci žele”, „Kako prepoznati pravog”, „Savršena devojka” i slično. Možda sam naivna, ali ostajem pri tome da se u ovakve stvari može verovati samo do 18. godine. Neka bar nečemu služi to „punoletstvo”.

Usled previše tekstova, stvara se i previše konfuzije. Koga slediti, čijim snom se voditi, čija pravila poštovati?

 Nažalost, sve se izopačilo u ovom današnjem vremenu, pa i mi sami. Ono što primećujem, jeste to da se dosta ljudi, zapravo, plaši onih na početku pomenutih reči. Da ih ponovim, svečano: ljubav, veza, volim te, brak ili manje svečano reči: kombinacija, šema, neobavezni seks. Za moj ukus previše ih izgovaramo, previše se u njima pronalazimo, ali najviše od svega ih se plašimo. Muškarci strepe od ovih iz prve grupe, žene od ovih iz druge. Najčešće.  Tu su još i obaveza, papučarenje, prevara, bol.  Drhtimo pred pogrešnim stvarima.

Dok mi tako razmišljamo i strepimo šta nam se sve može desiti ako se prepustimo nekome (po pravilu vidimo loš kraj), vreme samo juri pored nas. Dok mi tako pravimo loš scenario, vreme cvili ne bi li se opametili i što bolje ga proživeli. Mislim da i ono malo pati u svemu ovome.

Kad bi makar malo zaboravili na sve te reči, sva ta pogrdna (ma koliko neka i lepo zvučala) imena, koja tako olako dodeljujemo nečemu. Kada bi muškarci prihvatili da je sasvim u redu osećati bliskost i da ih ta ista bliskost neće ugušiti. Kada bi žene naučile da te muškarce ne sputavaju jer će jedino nevezani ostati kraj njih…

Kada bi pustili da nas osećanja ili bar osećaji  vode.

Ne bi bilo prostora za proračune, ni mesta za predrasude. A vremena bi bilo.

Živeli bi prave trenutke.

Uživali bi neponovljive trenutke.

Samo prosta, neokrnjena sreća. Ispunjenost malim stvarima koje nas čine tako velikim.

Vreme bi uvek radilo za nas. A mi radili sve da to vreme bude najbolje koje smo imali.

Možda bi tako stigli do 29. Ili više…

Autorka: Đurđica Goševac

Fotografije: favim.com