15 jan Zima je bila surova

Zima je bila surova, ovoga puta. Hladna, sa noćima bogatim snegom i jutrima ukočenim od mraza.

Stresao sam se.

A možda je to samo starost koja mesto sokova kola mojim žilama.  Teško se navikavam na mene,  na cikluse.

Minulo ih je mnogo. Mnoga su me sunca pekla, mnogi mrazovi mi šipali koru. Preturio sam među svojim granama generacije dece, ne pamtim im broja. Pticama, još manje. Pamtim, doduše još poneki osmeh, poneki vragolast glas. Poznam po koji put taj smeh i taj glas u nekom drugačijem liku.

I deca su se promenila. Sve se promenilo. I sve će se menjati i dalje. To je, kad bolje promislim, jedino nepromenljivo u životu.

Nekada sam barem voleo proleće. I život i smeh i novo rađanje. Kad sve nabuja, podivlja i trgne se. Protegne iz učmalosti, pa se zalaufa u neki novi, snažniji, bolji život.

Zimu, pak, nikada nisam voleo. Dolazila je lagano, ali uporno. Gasila sve oko sebe. Ubijala i umirala.

Menjala je život za tihu, najavljenu smrt.

Uh… Ne mogu više da nosim težinu lišća u punoj snazi u proleće. Grane su mi postale krte, proredile se poput kose u kakvog starca.

Ni jesen mi, odavno, ne donosi olakšanje. Taman se priviknem na težinu, lelujanje i neumorni šapat na vetru, a već je došlo vreme da ga stresem sa svojih grana… Nekako brzo… Suviše brzo… Ne mogu da se naviknem. Ne sećam se da je vreme nekada tako brzo prolazilo.

Rekao bi neko, a biće da sam to i čuo više puta, kako se vremenom na sve navikneš.

Pitam se, kada li će doći to vreme? Da se već jednom i ja naviknem.

Autorka: Mira Satarić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Zima je surova“ posebno je izdvojena na konkursu „Promena“).