11 nov „Zidareva ljubav“, ili o tome kako je nacionalno pokorilo građansko

„Folk je narod, Turbo je sistem ubrizgavanja goriva pod pritiskom u cilindar motora sa unutrašnjim sagorevanjem. TurboFolk je gorenje naroda. Svako pospešivanje tog gorenja je TurboFolk – razbuktavanje najnižih strasti kod Homo Sapiensa. TurboFolk nije muzika. TurboFolk je miljenica masa, kakofonija svih mirisa i ukusa.”, tako je govorio Rambo

Šetajući svojim gradom, trudeći se da osetim duh nekih minulih vremena, barem mrvu onog romantizma, one poezije o kojoj sam zdušno čitala, a bogami i sama pokušala perom da reprodukujem (bezuspešno, naravno), koračam trasama one izopštene intelektualne građanske klase. Zastanem ponegde, gde znam da je pre betonske gromade koja je nikla preko noći u doba velikih previranja, tako što je neko na položaju nekome sa preobiljem papira od vrednosti, ili samo na osnovu partijskog dugogodišnjeg poznanstva, dao za pravo da sruši neku od tih kako se oni pravdaju „neuglednih udžerica“. Upravo te udžerice su nekad bile mesta od javnog značaja, ne samo za kulturnu  elitu, već i za mlade umetnike u pokušaju, koji bi se rado prišunjali neopaženo, pokušavajući da od velikih umova izuče svoj budući zanat. Upravo u tim prestoničkim kafanama pisana su važna poglavlja kako nacionalne, tako i svetske istorije, ali svakako i istorije srpske književnosti, štampe, pozorišta, muzike i filma. U njima je odlučivano o carskim i kraljevskim glavama, ministrima, fudbalskim selektorima, raznoraznim imenovanjima i nadimcima. U njima su ratifikovani svi uspesi naših u svetu i sveta kod nas. Svojevremeno je čak i Skupština zasedala u kafani i delovala ozbiljnije nego mnoge danas. Nekada se u kafanu išlo da se razmišlja i kroz inspirišuće dijaloge podstiče kritička misao, toga danas više nema – danas se u kafanu izgleda ide da se i ono  malo pameti prospe….

Teško je reći koja je kafana u Beogradu najstarija, znamo, recimo,  da je zgrada u kojoj se nalazi današnja kafana „Znak pitanja“ podignuta pre 1831, i da se svojevremeno, doduše kratko, zvala „Kod Mitropolije“. To je bez svake sumnje ražestilo mitropolita, te je kafana promenila ime u „Kod Saborne crkve“, e sad, da li je to bila izvesna provokacija, ili lakomislena pošalica, tu tajnu samo stolnjaci znaju. Gazda je nanovo pozvao frirmopisca, koji i sam mučen bremenitim mislima  nije imao vremena za takvu vrstu neodlučnosti, pa je namalao znak pitanja, spokojno se uputivši u nove radne pobede, uz to da ga gazda pozove kad se odluči… I eno ga do dana današnjeg se ponosno klati taj znak interpunkcije, simbolizujući nezaobilazan kutak skoro svake građanske porodice.

Sigurno nisam jedina koju obuzme istovremeno tuga i bes kada  prolazim pokraj Narodnog muzeja, koji je tako dugo godina „under construction“ – što je smešno ako sagledamo činjenicu da je lako isti slogan pripojiti kako na naše koridore i privredni razvoj, tako i na celokupan razvoj identiteta i mladalačkog bunta. U neka druga vremena tu je bilo sedište beogradske boemije, kafana „Dardaneli“. To je bilo utočište glumcima nakon napornih proba u Narodnom pozorištu, ali i sklonište za dramaturge, upravo od tih divno napornih ljudi kojima daske život znače. Svoj sto u ovoj kafani imao je Stevan Sremac, tu su kao stalni gosti sedeli Nušić, Glišić, braća Ilić, čiča Ilija Stanojević, tu je dolazio i Bora Stanković, ali i urednici novina koji su redakciju imali u kafani, ako na vreme zauzmu sto, razume se. Tu je Vojislav Ilić napisao čuvene stihove „Ko udara tako pozno…“.  Nažalost kafana je 1901. srušena, što je izazvalo nezapamćenu opštenarodnu žalost, i svi poklonici filozofile koju je ova prestižna institucija propovedala, sjatili su se, kao radoznala deca kad padne prvi sneg, uživajući po poslednji put uz po čašicu razgovora, što je i ovekovečeno na grupnoj fotografiji koja je tog sudnjeg dana uslikana u pomen čuvenom „Dardaneliju“ . To su bila neka druga vremena, tad je to bio problem srca, danas u društvenom uređenju u kom se pretvaramo da živimo, nesvesni činjenice da je tranzicija ne naša prošlost već i naša sadašnost, a sasvim izvesno i naša budućnost, primitivizam je inkarniran u individualnoj i u kolektivnoj psihologiji, on buja udobno smešten u grčevitom zagrljaju balkanske nacionalne osvešćenosti, a samim tim i ostrašćenosti. Zamislite samo te divne ljude koji su došli da se slikaju sa svojom prijateljicom, saputnicom kafanom, i uporedite ih sa današnjim bezglavim uživaocima „Mekdonalds kulture“! Možda je problem u meni, možda sam ja samo osujećeni idealista, ipak sam ja od onih koji od deminutiva jedino priznaju „mezete“ i „crno vince“. Ipak dugo se taj duh boemije batrgao u posleratnim decenijama, veoma stoički podnoseči tafunske udare koji su pokušavali da satru prosvećenu misao, ali gubio je bitku nad cunamijem šunda, kiča i brzoispijajućih espreso ideja. To je bila borba Titana, nažalost sile primitivizma su nadjačale sile prosvećenosti. Stupila je na scenu izvesna fenomenologija malignih karakteristika zvana „turbo-folk“. Možemo ga tumačiti kao izvesnu reafirmaciju nasilja, kao najopasnije psihohemijsko oružije manipulacije svesti. Cilj mu je fizičko ukidanje svega što je izavan kontrole, a kultura je očigledno bila taj „trn u oku jednookog Polifema“, koja je zdušno narušavala novonastali društveni liberalizam iluzorne demokratije.

Ulazeći u Skadarsku ulicu iz poštovanja prema samoj ideji o Skadarliji, o njenom mitu, gasim muziku koja mi do tog trenutka diriguje tok misli i koraka. U devetnaestom veku se govorilo: „Ako mati izgubi sina ili žena muža, naći će ih najverovatnije u „Tri šešira”….”, sada, ovo nekada legendarno sedište Mome Kapora, Žanke Stokić, Jovana Antonijevića Đede i Svete Lukića, poprima obrise urbanog, trudeći se da udovolji tržišnim potrebama i turističkim potraživanjima. Srce boemije je kucalo usaglašeno sa ritmom ulice, a sada se neretko ne možemo uzdati ni u placebo. Baš u ovoj ulici je bio svečano pokrenut i prvi broj lista „Politika”, baš u ovoj ulici su mi roditelji razgaljeni od muzike, dobrog jela i proverene rezidentne ekipe ljudi, dali prvu čašu vina uz rečenicu: „Svejedno ćeš početi, bolje onda ovde i sa nama!”. Ovde sam upijala, kao dete, intelektualnu razmenu između neistomišljenika, doživljavajući je kao svojstven vid misaone ambrozije. Za ovim stolovima je Đura Jakšić napisao svog čuvenog „Stanoja Glavaša”! Kad bi ova kaldrma samo mogla da priča….Izustila bi najlepšu pripovetku, ili, još bolje, opevala bi najlepši srpski ep o divnim drugarstvima, ljubavnim zanosima, ali i o onim nesrećnim ljubavima koje su se pronalazile na dnu ispijenih flaša dobrog vina i rakije.  Nema više duše u toj kaldrmi, na kojoj je nebrojano mnogo puta prespavao noć Tin Ujević. Neverovatno zvuči, ali Tin Ujević je u jednoj od ovih kafana preveo i čitavog Marsela Prusta i Vitmena, nadajući se u plemenitu dušu budućih generacija. Upravo Tin je i pokušao da definiše taj eluzivni duh boemije, kao specifično pojanje duha. ..

Kafana je, znalo se ranije, bila nešto sakralno, sada je to grotlo primitivizma. S ukidanjem totalitarne menopauze nastupila je ova psihoza, koja je ustupila pravo polupismenim malograđanima da potisnu onaj deo, odveć demoralisanog i umornog, stanovništva koje je bilo nastanjeno tu mnogo pre….Sada u kafani pošten čovek više ne može da naruči ono što su naši stari zvali “pola-pola” a da mu neka vitka dama obnaženih nogu ne prospe isto u krilo skačući u ekstazi po stolu. Možda ako i ja budem jednog dana stvorila nov život, umesto brojnih i nadasve nepotrebnih priručnika sa tematikom “o tome kako da najlakše uzgajate Vaše dete”, kao uspavanku započnem jednu beskrajnu: “Bio jednom jedan Beograd…”

Autorka: Sandra Lokas

Fotografije: ekoserbia.com, i.ytimg.com