22 jun ZID

Pela se uz stepenice, noga za nogom, žustro. Vojnici uvek masturbiraju u ime otadžbine, to nekako ide posle pucnjave, prija im, imaju dozvolu, oslobođena savest. Stepenice su uvek u nizu, jedna iznad druge, njih pravi poseban soj ljudi. Dužina, širina, visina, nagib, gaz. Noge kao uvod. Nije mi sestra, tako je zovu, obukli je u belo. Guzovi kao dva zrna graška, mlada. Sve se odvija po spirali. Odagnam misli.

– Publika napolje! Galameći ulazi sledeća sestra, obučena u belo.

U ovom slučaju potiskivanje je suvišno, mislim na komplekse koje izmisliše. Kao jaganjci, bolje reći stado, svi zainteresovani izađoše.

Ovakva mesta su loš izbor za susret sa životom. U bolnicama počinjemo da shvatamo da smo samo biologija, gomila organa ogrnutih i sakrivenih kožom. Kamuflirana egzistencija.

Neće još svanuti, krešte mladunčad sove u gnezdu. Opet tišina, usamljenost, čekanje, nered u mozgu, činjenice ubijaju san.

– Mi smo samo glasali, kaže komšija.
– Ti, smradino, ćuti, ne razlikuješ pravo od obaveze.

Ljudi vole da budu vođeni. Ko bi rekao? Urlanje vođa obezbeđuje sigurnost. Ne znam koliko mi je lepo dok mi ne bude loše. Ljudi se razmnožavaju, dišu i čekaju bolje sutra. Sutra će vođa doneti sreću onima koji ga vole. Važna je otadžbina, zbog nje postojimo; ionako se najbolje krešem sa komšinicom, onom, natovarenom peticom, jebeš što je ružna, jebeš sutrašnjicu i vozove, bele noći, nesreću i patnju, važne su vođe i patrija, nema ili-ili, pružena mogućnost, lično preferiram dvojku. Kad televizor zaurla svi osetimo da muda vladaju svetom, patriotizam, žene koje broje stepenice, velike sise, vođe sa iluzijom da su im narasli testisi.

– Sve je otišlo u pičku materinu, zaključuje džukac koji drema pored praga, meni ne
nađoše kuju iako sam sa pedigreom, samo me špricaju, hoću nešto da kresnem, bez
predrasuda i neuroza.

– Dajte, ljudi, psihoanalizirajte me, povika pas, vidite li da nisam normalan.

Sve je bilo uzalud i dalje su mislili da on samo laje.

Samo se vi zajebavajte. Jednoj majci je istekao rok trajanja. Sjebali je načisto. Jauci, grčevi, bolovi, celi dan, vozili i vraćali iz hitne, više puta, na kraju rez, znaš, ono, skalpel, zaseci, danima mislili da je kraj, nadali se ozdravljenju. Kako da ti ne bude žao, posebno ako je neko majka? To se zove saosećajnost. Najebasmo i mi i ovi koji umiru, okončava se potrošena mogućnost. Ne, nije. U bolnici je, idemo, kvasimo, hranimo, cevčice doziraju kapi.

Drvo je urlalo, kvarili su mu hladovinu, bojalo se da podvikne, da ga ne presele u industriju. Mogli bi od njega napraviti knjige koje skupljaju prašinu. Vođa ga može spaliti, poseći kad mu se digne. On ima moć. Ko još čita knjige? Ko se još brine o drvetu? Čitači lažu, ni oni više ne čitaju, guglovanje je zamenilo čitanje. Iskušenja više nema, rimujem, sve se dešava u meni, ne osećam prostor, ni vreme, sve je izvan, od mene ništa ne zavisi. Pet čula, sedam grehova. Nema pravilnosti, to se ne uređuje,
ne definiše. A mozak? Sabirnica. Šta sabiramo, slažemo? Iskrivljna sećanja? Nestaju pitanja, predrasude modifikuju prošlost. Sećanja kažnjavaju telo.

Čekači ispred sobe na kojoj piše “dežurna“, usamljeni, zabrinuti, svaki u svom svetu. Ulaze, utrčavaju ona dva zrna graška. Skupljam hrabrost, da uletim, pitam o čemu se radi, zna li lekar više, neku tajnu života? O tome lekari nikad ne razmišljaju, popunjeni su im kapaciteti, misle o dežurstvu, o napredovanju, o dva zrna graška. Za njih je sve procedura i rutina – algoritam.

Zebnja, šta ako je njen ulazak intiman, ako uletim u njenu intimu? Nju zabole za sve, ona je samo deo procedure. Držim konzervu, pokušavam da je napravim nevidljivom.

– Baš mi se pije nesica, skida belu uniformu, vrućina je, presvlači se, znoji se po
preponama, prevojima.

– Sad će i doktor, kažem, čuo sam kad Vam se javio.

– On uvek tako kaže, cvrkuće iza paravana.

Ćutim, čekam da me odjebe, ja sam niko, u bolnicama smo niko. Ispunjavamo želje osoblja kesama, flašama, slatkišima i konzervama, lekari uživaju u ulozi gospodara prikrivene egzistencije, u organima koji naprežu uniforme osoblja, usečenim pantalonama, ocrtanim nabubrelim usnama. Drkam misli ispred sobe, setih se da sam ovde zbog majke. Bi me sramota, ne od majke, od sebe. Ona pati, traži pomoć, moli milost.

– Posecite me, zaurla drvo bez hladovine, ja više nemam svrhu.

– Šta da radim? Dolazim i odlazim, krug. Dilema ne postoji, ljudi se ne ubijaju, to se ne radi. Ni majke se ne ubijaju, ni kad mole. Samoukidanje je lična od­luka.
Moje postojanje nije doraslo trenutku.

Potrčah duž belog zida, udarih glavom na kraju hodnika; ovakvi zidovi se ne preskaču.

Zoran Kovačić

(Priča „Zid“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“.)