15 mar Ženska na ivici

– Tvoj je problem što si ženska na ivici. – uzdahnula je, pokušavajući da znanje sa časova psihologije upotrebi u praksi. Što je najcrnje od svega, uopšte joj nije išlo loše.

– Ženska na ivici. Zvuči kao ime za roman. – nasmejala sam se beznadežno.

– Da. Tako nešto. Malo si pokvarena za fine momke, malo si fina za pokvarene momke. I onda ni jedni ni drugi ne znaju šta bi s tobom.

– Da se ljube, na primer? Znaš, kad se ljubiš sa nekim, nekako je svejedno da li je neko dobar ili loš. Samo se ljubiš. Ako ti se sviđa. Meni jedino to ima smisla.

– Fini momci vole da budu sigurni da posle sledi veza. Ovi pokvareni vole da budu sigurni da posle ne sledi ništa. – rekla je iskusno.

Ja sam, sa druge strane, došla do sledećeg zaključka:

Ako u toku samog poljupca čovek stiže da razmišlja o tome gde će da pravi svadbu ili kako beše ide broj najjeftinijeg taksija u koji može da te strpa, taj poljubac verovatno baš i nije neki. Kad se ljubiš, onda si valjda samo u poljupcu. Tu. Između usana. I ne postojiš nigde drugde, i boli te uvo i za svadbu i za taksi. I za sve.

Boža je rekao da celonoćni bal čini gomila malih plesova i otkrio mi je tajnu.

Možda na početku večeri niste spremni za celonoćni bal, ali to ne znači da ne treba da se upustite u prvi ples. Ako taj prvi ples bude dovoljno fin, ne treba da uskraćujete sebe za drugi. Ako bude loš, uvek možete da se povučete. Samo treba da budete iskreni.

– Glavni ženski lik nekog romana. To je moj prvi utisak o tebi. Roman u kom je autor toliko zaljubljen u lika koji je stvorio, pa je opisuje sa previše detalja. – kaže.

– Zapravo, ja sam više sporedni lik. Oduševljenje za jednokratnu upotrebu. – začinim izjavu gorkim osmehom.

– Ti jesi ovo što sam rekao da jesi, ma koliko želela da napraviš od sebe sporednu ulogu u sopstvenom životu. Ti si glavni lik romana Džona Grina, ako znam da prepoznam jednog. On bi te u knjizi predivno opisao. Imao bi šta da opiše. – govori i deluje uvereno u ono što govori. Onoliko uvereno koliko ja negodujem.

– Odlično. Sad još samo da ga upoznam. –prevrnem očima.

– Ne njega. Nego nekog ko će da te gleda kao što on gleda ženske likove o kojima piše knjige.

– Kao na primer koji ženski lik? – pitamsnebljivo.

– Kao na primer Aljaska Jang. – kaže i pada mi kamen sa srca.

Ne treba ni da govorim da sam napravila srećni salto jer nije spomenuo Margo Rot. To je ona uvrnuta cura iz Gradova od papira. Svideo mi se film. Posle mi se svidela i knjiga. Ipak, Margo mi se uopšte nije svidela. Bila je pokvarena, i pod pokvarena ne mislim – loša. Mislim – emotivno pokvarena, bez predstave šta hoće od života. Rastužilo bi me da je rekao Margo Rot.

Takođe ne treba ni da govorim da sam u narednom trenutku na tastaturi tipkala:

Aljaska Jang. Enter.

Bacim pogled na rezultate pretrage.

Knjiga. U potrazi za Aljaskom. Film – u pripremi. Ko je Aljaska?

Ona je  „divna“. Ona je „pametna“, „zabavna“, „seksi“. Ona je „samodestruktivna“. „Sjebana“. Ona je „potpuno fascinantna“. Ona je „svet za sebe“.

Dakle, i ona je ženska na ivici, razmišljam.

Ato zaista zvuči kao ime za roman.

O Aljaski Jang.

Ili o meni.

O tebi?

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com