21 mar Želim jastuke

Želim jastuke. Ove velike i bele, meke i pune perja koje bi se razletelo na sve strane kada bi se udarali njima. Na tim jastucima bismo spavali, šaputali im sve ono što nećemo još uvek na glas da izgovorimo jedno drugom. Pravili bismo uglove, od kojih bi nastajale naše pećine, naša utočišta i mesta za sve naše sakrivene želje.

Želim mnogo peska. Da od njega gradimo naše bedeme i kule. Da nas golica među prstima, da nam sačuva utisnuta stopala u plićaku i da zaštiti našu ljubav od talasa. Grliću velike jastuke kada odeš. Na njima će ostajati tvoj miris. Crtaćeš u pesku moje oči kada odeš na more. Zaboravićeš da me pozoveš da krenem sa tobom. Zavolećeš i taj mokar pesak po kojem ćeš šetati noću. Ostavljaćeš tragove za sobom, zamišljajući moje odmah pored svojih.

Izbledeće miris. Krišom ću kupovati i mirisati jastuke tvojim omiljenim parfemom. Zavaljena na njima čekaću još jedno jutro. Probudićemo se sami. Ti na jednom kraju grada, ja na drugom. Srešćemo se. Onda kada naučiš da prepoznaš otiske mojih stopala i onda kada vratim perje nazad u jastuke.

Zavoleću i te silne uglove i geometriju velikih jastuka, i napokon ću naglas reći sve ono što sam šaputala tvom mirisu. Zavolećeš golicanje peska i nećeš više crtati moje oči na moru. Ljubićeš ih, onako sanjive, na velikim belim jastucima, pre svake zore.

Autorka: Viktorija Marković

Izvor fotografija: pinterest.com