11 apr Zdravo za gotovo

   – Kada si poslednji put nekome rekla „ Volim te“?

Ovo pitanje mi je postavljeno pre nekoliko dana, tek onako, iako razgovor vođen u tom trenutku baš i nije imao veze sa tim. Nasmejala sam se i pitala zašto je to sada, odjednom, važno.

   – Samo mi odgovori.

Ućutala sam na sekund, kao, da se setim. A onda je taj sekund prerastao u zaprepašćenje što uopšte moram da razmišljam o odgovoru na to pitanje. Pa volim sve ljude koji su mi u okruženju, sama sam ih birala da budu tu. Oni za mene, ja za njih.  Pa svi zajedno kroz život. Valjda to znači da ih volim. Valjda se to podrazumeva.

Tada sam shvatila pitanje. Podrazumevanje me ošamarilo po svesti, podrazumevajući da se ništa ne podrazumeva. Bar ne kada su emocije i međuljudski odnosi u pitanju.

Počela sam da shvatam u čemu je problem. Gde grešim. A usuđujem se da pomislim da u tome nisam jedina.

– Mami. Pre sedam dana. Prala je sudove, ja sam prolazila pored nje, poljubila je i rekla joj da je volim. Zar je stvarno već toliko prošlo?!

Zdravo za gotovo! Malo mi je glup taj izraz, možda se i zbog toga nisam ranije upuštala u dublje razmišljanje njegovog značenja- gde prestaje zdravo, kada počinje gotovo, na koga i na šta se to uopšte odnosi. Previše sam zauzeta preživljavanjem i pokušajima da se ne pogubim u jurnjavi sa obavezama da bih još i o tome razmišljala. Zar je to uopšte važno? Po principu „Šta možeš danas- ostavi za sutra“ raspoređuješ i trošiš i reči i emocije. Ako nisi emotivno hendikepiran i ne stidiš se da pokažeš osećanja. I to bi trebalo da bude sasvim dovoljno. Osim što nije.

Ne mogu a da se ne zapitam da li to ima veze i sa načinom odrastanja. Čini mi se da nas od malih nogu više uče da ne plačemo kada padnemo, da ne sme da nas boli i kako da budemo hrabri, a da nam ređe govore „Volim te“ i grle čak i onda kada nam ne treba uteha. Roditeljska ljubav je bezuslovna a samim tim, izgleda, i podrazumevana. Osećamo je u obliku večite brige da nam se pruži ono neophodno, i malo više od toga.

Onda malo odrasteš. Sam izabereš ljude sa kojima životarenje pokušavaš da pretvoriš u život, onaj iskreno srećan i ispunjen. Zajedno padate, zajedno ustajete, pijete mnogo smeha a progutate i po koju bol. Ćutite zajedno ako zatreba, jer sve je lakše kada se podeli. I nikada nikome od njih ne kažeš da ga voliš, koliko ceniš njega kao čoveka i koliko ti vaše prijateljstvo znači. Nije to zato što ne umeš da daš kompliment ili kažeš po koju lepu reč, nego- zašto bi? To se podrazumeva.

Pa se onda malo zaljubiš. E tu već uspeš da olabaviš hendikep i raspustiš reči da bi pokazao i opisao osećanja toj bitnoj osobi. Jer ti je stalo da ona to zna, da oseti. Ne bude ti teško, bude ti čak i lepo. Na početku. Tad je najlepše. Onda vreme okuje ljubav navikom i ona počne da se podrazumeva a vi nastavite da se volite prećutno. I tako vam je, kao, dobro.

I dok ti tako podrazumevajući sve i svakog životariš, onaj Život odluči da ti nekog uzme i odvede. Nekom drugom. Negde drugde. Tebi ostane onaj osećaj saznanja šta si zapravo imao, ali bio si prviše zauzet da bi ga bio svestan.

Kako ono beše:  „Zdravo za Gotovo“? Onda shvatiš da se baš ništa nije podrazumevalo. Ostaneš sa neizrečenim, nepokazanim i neurađenim. Zagrljaji. Osmesi. Ljubav. Pogledi. Podrška. Kritika. Hvala. Izvini. Molim te. Hoću. Mogu. Poziv. Poruka. Šetnja.

Košta samo malo vremena. Ako ne platiš na vreme, platiš sa kamatom- zašto nisi malo bolje, malo više, malo češće. Plus red kajanja. I red žaljenja.

Pa progutaš sve to, ugušiš taj vrisak koji ti se mahnito opire iz grudi i njime zakrpiš tu rupu što ti proždire stomak. Obećaš sebi da nećeš više tako i zakoračiš dalje. Ponosno.

I stvarno se osvestiš. Počneš malo više da grliš, da se malo više smeješ, da malo više voliš, da si malo više zahvalan, da se malo više  izvinjavaš, da malo više zoveš. Malo više ceniš one koji su ostali i ono što je ostalo. Bude ti lepo u sopstvenoj koži. Imaš onaj neki dobar osećaj. Nekoliko dana. Nekoliko nedelja. Možda, čak, i nekoliko meseci.

Dok te poriv za preživljavanjem opet ne savlada. Ni ne primetiš da si se sjebao jer trčiš u krug. Dobar osećaj je nestao. Sve je opet isto. Sve se podrazumeva. Do nekog novog gubitka. I novog reda kajanja.

Autorka: Maša Žigić

Fotografija: favim.com