25 dec Zašto?

Prolazila sam kroz Tašmajdanski park nakon mnogo vremena. Neverovatno je kako celokupna fizička promena ne može da oskrnavi tako jak duh. Sećanja su počela da naviru. Srednja škola, prvi poljubac, bežanje sa časova, davanje dukseva, sklapanje prijateljstava, klopanje, smejanje, plakanje, radovanje, ali i jedno pitanje – „zašto“.

Ubacila sam u petu, jer sam već kasnila, ali sam usput stigla da klimnem glavom gospodinu Paviću, koji nije menjao svoj ledeni izraz lica. Razumem ga, napolju je bilo minus 5. Para mi je izlazila na usta od ubrzanog disanja, na uši, jer kasnim, ali i na nos, jer mu ja dođem nešto kao dvodihalica, hronična upala sinusa izaziva to da morate da dišete na dva načina ne bi li se nekako izborili za svoj deo kiseonika. Prošla sam fontanu koja peva. Ista sada nije pevala, nije pljuštala, nije prkosila gravitaciji, već je samo nemo i strpljivo stajala, čekajući svojih nekoliko meseci slave. Prešla sam na stazu za trčanje i čizmicama je baš prijalo da gackaju po mekom putu. Došlo mi je, čak, i da poskočim od sreće i tako nastavim nekoliko koraka, ali sam ipak samo žurno produžila napred.

Ubrzo sam ponovo prešla na beton. Vetar je počeo još jače da duva. Bila sam sve bliže zgradi RTS-a. I po ovako hladnom danu klupa ispred spomenika „Zašto?“ nije bila prazna. Naježila sam se. Prikovala sam pogled za ženu povijenog tela, duge crne jakne, pletene kape i dubokih bora. Pokušala je da upali sveću, ali je vetar bio toliko jak da nikako nije uspevala. Vratila se na klupu, a ja sam samo nemo prošla pored nje.

Želela sam da je zagrlim i da joj kažem da je sveća namenjena, te da ne mora da gori. Htela sam da je uhvatim pod ruku i da mi ispriča sve o svom sinu, unuku, bratu, mužu…Želala sam da zna da je ta osoba sigurno na boljem mestu i da nije vreme za sedenje na klupi. Želela sam mnogo toga, ali bi sve zvučalo isuviše otrcano, jer sam, zapravo, imala želju samo da odem i da im vratim istom merom, htela sam da sada malo pate oni koji su to uradili nedužnim majkama, očevima, sestrama, devojkama, braći..u svakom smislu braći. Želela sam da ovo vide velike vođe i plaćeni vojnici, da vide šta je tuga, šta znači majčinska bol i nakon četrnaest godina. Želala sam da umru, o Bože, tako sam želela da ih nema, da nisu otkriveni, da ih neko izbriše sa lica zemlje.

Nisam ni bila svesna kada sam ušla u zgradu i preletela do prvog sprata.

„Izvinite ako sam zakasnila“, rekla sam.

„Niste, niste, video sam vas sa prozora, je l’ vam dobro? Video sam da ste sedeli na klupi kod spomenika.“

„Oh, dobro sam, hvala“

„Drago mi je da to čujem. Sedite ovde kraj prozora, ja se za minut vraćam.“

„Nema problema“, rekla sam.

Pogledala sam kroz prozor, klupa je bila prazna. Renovirani deo RTS-a bio je potpuna suprotnost onom strašnom delu sa izbijenim staklima, roletnama koje su napola visile i fasadi koja je i dalje otpadala. Spajala ih je samo jedna linija – jedna linija fasade, jedna linija života i smrti i jedna žena u crnom kaputu, sa crnom pletenom kapom na glavi i pogledom uprtim u zgradu.

„Izvinite, evo, vratio sam se.“

„Da, da, u redu je.“

„Gledali ste kroz prozor vrlo usredsređeno.“

„Da, zapravo videla sam..“, ali više nikoga nije bilo, samo besmislena i vrlo očigledna razlika između starog i renoviranog dela Radio-televizije Srbije. „Ma ništa, to valjda samo moja empatija šeta ulicama“, rekla sam.

„Razumem vas“, nasmešio se.

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: fotoreporter.rs, politika.rs, rts.rs