31 maj Zaplitanje jezikom: Zeleno

Nije naročito visok, viđala sam i više muškarce. Ali je dovoljno visok da moram da se propnem na prste ako želim da ga zagrlim, nos očešem o njegov ili poljubim. Sasvim skladno, rekla bih. Mislim da su se najlepši poljupci desili upravo na prstima.

Na prstima u kuhinji zagrljaj za srećan rođendan.

Na prstima na terasi prvi poljubac.

Na prstima dok voda se sliva niz leđa i njegovi dlanovi niz moje kukove.

Nisu to bogzna kakve plave oči, viđala sam i plavlje. Ali na izmaku dana, kad se zenice skupe, dve tamne pege se pojave uz samu ivicu irisa, dovoljno da prikucam pogled i izgubim pojam o mestu i vremenu.

Izgubim se u sred bela dana i odem tamo gde je plavo i njegova oluja, da se ljuljuškam između “Želim te” i “Idi”.

Izgubim se sa rasutom kosom na zelenom jastuku golih leđa pribijenih uz njegove gole grudi.

Izgubim se na razdelnoj liniji Mirijevskog bulevara što neprimetno izmiče pod točkovima kao “Ne zaljubljuj se” između vijuga.

– Jesi li ok?

– Jesam.

– Ućutala si se, pa zato pitam.

– Nisam tu.

– Gde si.

– U Panami.

– Šta ima tamo?

– Ima plaža sa onim sitnim belim peskom. Ima neki sumrak na Pacifiku sa Suncem dopola u vodi. Samba, rumba ili nešto slično ide sa zvučnika plažnog bara. Moji kukovi zaljubljeni u taj ritam. Ti u onoj havajskoj košulji kako se probijaš kroz gužvu, jer su tvoji dlanovi zaljubljeni u moje kukove. Eto tu sam.

– Imam takvu košulju.

– Kad ćemo za Panamu?

Nasmejao se široko i prebacio u drugu dok se polako zaustavljao na semaforu. Ne vidim mu pogled kroz naočare za sunce ali osećam da me guta njime. I ne smeta mi. Štipa me za obraz uz jedno “Slatka si”. Ni to mi ne smeta. Smejem se. I u sebi se smejem. I to nema nikakve veze sa zaljubljivanjem. Semafor kaže zeleno.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Robert Volpe