17 avg Zaplitanje jezikom : U nedoba

Ranije nije mislila da su beogradske ulice uske. Često je mislila o hodanju po sred širokih bulevara u sred toplih letnjih noći. Kao u filmovima. Ništa nije više isto. Možda je to i poenta odlazaka –  da na sve gledaš drugačije kad se vratiš.

Hoda polako, više gledajući u nebo nego u put pod nogama. I zvezde su drugačije ovde. Mada to je ne buni. Ovde je sasvim drugo nebo. Zna to. Videla je farove u daljini i popela se na trotoar. Nije htela da joj tišinu kvari trubljenje njenoj slobodi. Slobodnija je nego pre. Možda to ima neke veze sa slobodnom zemljom.

Nikad se nisu nalazili ovako kasno.

Nedostajanje čoveka na sve natera.

Ponudio se da je pokupi.

Htela je da prošeta.

Rekao je da je kasno za šetnju.

Bila je tvrdoglava.

Rekao je da će je čekati kod stanice posle kružnog toka.

Nasmejala se dok je spuštala slušalicu.

Išla je ćutke. Prijala joj je tišina ovih dana. Zbog toga je i otišla da se vidi da njim u ovo doba. Ili nedoba. Kako god. Ovo nedoba je uvek tiho. Ulice dalje od centra i gužve su puste. I to je baš ono što traži.

Nije ni stigla do hrama, počelo je da grmi. Noć jeste bila vrela, tako da je kiša ne bi začudila. Stekla je tu “moć” predviđanja kiše preko leta. Mada tamo je bilo generalno mnogo vlažnije, jer more čini svoje. Verovatno ni kiša nije ista. Misao nije stigla ni da joj izađe iz glave, a kiša se stropoštala na nju. Posle par koraka već je bila mokra od glave do pete. “Srećom nisam sredila kosu, pre nego što sam krenula “, pomislila je dok su joj se potoci slivali niz obraze

Pošao je čim je spustila slušalicu.

– Gde ćeš u ovo nedoba? – začulo se iz dnevnog boravka

Televizor je bio upaljen. Trebalo je da bude tiši.

– Imam… Nešto … Ne znam kad ću da se vratim. Ne čekaj me.

– Ponesi kišobran.

– Molim?!

– Rekoh ponesi…

– Zna ja šta si rekao, samo mi nije jasno. Napolju nema ni oblačka. U svakom slučaju, kolima idem. Žurim.

– Pazi kako voziš.

Napolju je sparno. Pošao je samo u šorcu i majici. “Šta radiš”, pomislio je sedajući u kola, zaista pitajući sebe, bez sarkazma. Prošlo je godinu dana otkako su se videli poslednji put. Samo ona i on. Bez slučajnih naletanja u hodniku, grupnih sastanaka i događaja. Samo ona i on.

Voleo je da se vozi niz puste ulice Beograda. Zapravo, veoma je voleo Beograd noću. Mislio je kako je to sasvim drugi svet, kao onaj Vudi Alenov “Ponoć u Parizu”. Noć u Beogradu.

Pali već drugu cigaru sedeći u kolima parkiranim kraj stanice posle kružnog toka. Pokušava da isprazni glavu, zamagli je dimom i sparinom.

Izbacio je lakat kroz prozor i pojačao Beck-a na radiju, kojeg ne puštaju tako često. Nije čuo grmljavinu napolju, tako da je psovanje pljuska bilo sasvim na mestu. Mokru cigaru je bacio kroz prozor i zapalio treću, čekajući je da naiđe u mimoilaženju kiše i brisača.

Farmerke su joj bile mokre. Starke pune vode. Bela majica skoro prozirna, kroz koju se nazirao grudnjak na tufne. Za nju su tufne isto što i sreća, pa tako bi se moglo reći da je ova noć srećna noć. A i biće. Iz daljine je videla njegov auto. Kroz glavu joj je proletelo sećanje na onu prvu noć u njegovom stanu i njegovo disanje tik pored njenog uveta. Zažmurila je i udahnula duboko, kao da ga priziva. Mogla je da oseti miris njegove kože, maljavih grudi.

Polako je prilazila stanici.

Trznuo se kad mu je žar pao na koleno. Ugasio je cigaretu i rukom prešao preko šorca i korena sklanjajući ostatke pepela. Nije velika šteta. Podigao je pogled i video kako prilazi stanici, pokisla kao miš. Istrčao je iz kola sa idejom da je zakloni od kiše, ali posle tri koraka je shvatio da je samo u šorcu i majici. “Matori pametnjaković” pomislio je u sebi i nasmejao se.

Obično ne trči ka njemu. Obično ne pokazuju jedno drugom neku preteranu nežnost. Danas je sve naopako. Ostavila je obično kod kuće. Potrčala je raširenih ruku ka njemu, zaranjajući prste u njegovu kosu i nos pod njegovu bradu. Imalo je svog smisla na ovom svetu.

– Hoćemo li se skloniti sa kiše?

– Meni ne smeta. – promrljala je, izvijajući glavu iznad njegovog ramena i vratila je nazad u gnezdo.

– Naravno. – nasmejao se ljubeći je u školjku uha. – Ajmo sad dok se ne prehladimo, oboje.

Klimnula je glavom i pošla za njim ka kolima. Sa rukom u njegovoj.

– Sad smo kao par.

– Kao. – reče namigujući joj u okretu.

Razgovor je tekao od nedostajanja do ostajanja. Sve između će verovatno biti priča o tome kako su napokon zakopali ratne sekire sa ozbiljnim i voljenjem.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: tumblr.com