25 jan Zaplitanje jezikom: Tri tačke

– Glupa si.

– …

– Mrzim te tvoje tri tačkice.

– …

– Šta se duriš odmah?

– Ne durim se.

– Uh, glupačo jedna! Mrš! Evo ti jedno srce!

– Molim?!

– Bolje se navikni. Ne umem ja drugačije da izjavim ljubav, sem tako.

– To je izjava ljubavi?

– Nemoj ništa da mi prevrćeš očima, znam da ih prevrćeš. Ja to tako.

– Svašta.

– Bolje da si mi poslala „hahaha“, jer znam da se smeješ i da ti je smešno.

– Znam. Evo tačno mogu da zamislim tvoj ogroman osmeh od uva do uva.

– Ne lupaj.

– Ista Hanka Paldum. Samo što si ti zgodnija.

– Nisi ti načisto sam sa sobom.

– Nisam ja načisto sam sa tobom. Hehehe!

– Nisi vala. Nismo oboje. Ne znam šta nas je spopalo i kako smo došli dovde, ali ok. Sve se da probati.

– Dobro, bre, ne moraš sve odmah da racionalizuješ i razmišljaš. Napravi pauzu. Opusti se.

Ne umem i ne mogu. A kažem sebi sto puta: „Udahni duboko. Izdahni. Udahni duboko. Izdahni. Broj do 100 i zaboravi sve scenarije koji su ti upravo prošli kroz glavu, jer je najverovatnije da se ni jedan neće desiti, sem ako ti sama ne zakuvaš da se desi“. Ne umem svoj savet nikad da poslušam. Poslušaju me drugi i bude im super, budu srećni. Kupe mi čokoladu da se zahvale. Ja kažem kako nije trebalo ništa da uzimaju, a onda uveče svih trista grama „Milke“ sa lešnicima nestane.

– Ej!

– Šta „ej“?! Nemoj da forsiraš. Moram da se naviknem na tebe. Lako se ja uspaničim, ako ti kreneš da nadireš. Vidiš da imam hiljadu i jedan emotivni nedostatak.

– Ja ne nadirem.

– Nadireš, nadireš. Ali ne dam se ja. Neću pasti u kandže posesivne žene. I da, slobodno mi pošalji više od tri reči u poruci. Nije ništa skuplje. Nemoj da ti baba uzalud plaća račune za telefon onim krvnicima. Siguran sam da imaš beskonačno besplatnih poruka.

– Čitam nešto pa sam se zamislila. Zato ti i ne odogovaram sa više od tri reči. A hoću da ispadnem fina, da ne bude da te kuliram. Evo ti više od tri reči.

– Eto vidiš kako umeš. Hoćeš da kažeš da me zapravo ni ne slušaš, to jest, ne čitaš? Kako god. Neću da te smaram onda.

– Ne smaraš. Samo sam se mnogo rastužila…

– Što? Šta se desilo?

– Pa, desilo se to da sam shvatila da neću stići da pročitam sve knjige, dok ne umrem. Baš mi je krivo što sam kao klinka mrzela da čitam i što su uvek morali da me teraju da pročitam knjige za lektiru. Eto, do sad bih sve to znala i bilo bi mi lakše. Kad da stignem da pročitam i ruske klasike i engleske i francuske? A gde je poezija? Sartr? Petrarka?

– Nisi ti normalna. Mislio sam da se nešto ozbiljno desilo.

– Ti misliš da moja bol za nepročitanim knjigama nije ozbiljna?!

– Siguran sam da jeste. Tebi. Nemam ja taj problem sa knjigama. Odavno sam prestao da se brinem i da čitam te stvari. Sad čitam samo filozofiju i gledam filmove. Treba odgledati što više filmova. To će ti nadoknaditi malo tugu za knjigama.

– Ni izbliza neće. Filmovi ne mirišu. Knjige mirišu. Uvek je drugačiji papir, hrapaviji, lakši, sa simpatičnim mrljama od mastila, od onog za fakultetske knjige i skripte. Kad porastem i budem imala svoj stan ili kuću imaću divnu kućnu biblioteku. Jednu sobu gde će od poda do plafona biti police sa knjigama i veliki prozor na jednom zidu, tako da ulazi divno dnevno svetlo. I imala bih veliku fotelju, najbolje onu što je baš u prozoru. Ameri je zovu window seat.

– Lepo je to. Bitno je imati dobru kućnu biblioteku. Ali još bolje imati biblioteku filmova. Ogroman kauč u sobi, da možeš lepo da se izvališ, i veliki televizor, da te ne bole oči od loše rezolucije i sitnih slova. A pored biblioteka, nužno je imati kupatilo. I to ne bilo kakvo kupatilo, već lepo opremljeno, sa kadom u koju može dvoje da stane, i velikom glavom za tuš, tako da kad se tuširaš imaš osećaj da si ispod nekog vodopada.

– Slažem se. Kupatilo spada u tri najbitnije prostorije u stanu, pored biblioteke.

– Koja je treća?

– Pa spavaća soba, tupane. Dovoljan džinovski krevet da kad se ispružiš kao Patrik zvezda, ne možeš da dohvatiš ivice rukama i nogama.

– Hahaha! Patrik zvezda! Haha! Baš si glupača i detinjasta.

Smeje mi se kad mu kažem da patim.

Patim za nepročitanim knjigama.

Misli ja nisam ozbiljna.

Mrtva sam ozbiljna.

Kaže „Nemoj da mi umreš“.

Ja sam romantik

A on neozbiljan.

Barem tako kaže.

Rekla bih da ozbiljno dobro kuva.

I kecelja mu ne stoji loše.

Ima nešto u muškarcima koji kuvaju za svoje žene.

Niti je on muškarac

Niti sam ja njegova žena

Ali možemo da se pretvaramo.

Dok ležimo naslonjeni jedno na drugo

Dok prstima šetam po njegovoj podlaktici

I dlanu

I prstima.

Dok me ljubi po vratu

I ramenima.

Dok me začikava,

Jer voli ono moje „marš“

Iza kojeg krijem razvučene osmehe.

Dok gledamo slike kućnih biblioteka

Ofarbanih u plavo

I crno-belih spavaćih soba

Jer ja volim vesele boje

I knjige

I nemirna sam,

A on voli jednostavnost

I krevet

I moju nemirnost.

Na sve misli –

I na moje osmehe

I na moje knjige

Moje plavo

I moje nežnosti

– …

– Opet ti sa tim tvojim tačkicama. Ne mogu da se odlučim da li ih gotivim ili mrzim. Simpatično mi je, jer znam da si se nadurila sa onom preslatkom facom, a opet me nervira, jer se za sve ljutiš.

– Otkud znaš da te možda ne zezam i radim to namerno?

– Nemoj da se odaješ, glupačo!

– Marš!

– Hahaha!

– Tri sata je ujutru! Budalo! Kako da se naspavam?!

– A, neću ja još da spavam. Treba utakmicu da odgledam.

– Ti slobodno nemoj. Ja sam otišla da spavam. Laku noć.

– Laku noć, glupačo. Hehe.

– …

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: