Zaplitanje jezikom: To je ozbiljno

11. новембра 2015.

Želim da volim neobuzdano i neukroćeno

Ne kao ona goropad.

Želim da se bacam u zagrljaje

Kao što u snu padam u ambise.

Želim da poljupcima skidam sav teret

sa usana, sa lica, sa pluća.

Pusti se.

Pusti se.

Prepusti se!

Otpusti kočnice.

Želim da kad dođu kasne vrele letnje noći

Legneš pored mene

Na topao bulevarski asfalt

I brojiš zvezde padalice

I tražiš Malog i Velikog medveda

Dok slušamo Snow PatrolChasing Cars.

Želim da se smejemo

Grlimo.

Golicamo.

Ili samo ja tebe po otkrivenim rebrima

Dok nag ležiš pored mene u krevetu.

Želim da te gledam

Ćutim i upijam te

I ne plašim se da ćeš me videti.

Želim da je okej da mi se samo sviđaš

Simpatičan si.

Želim da neko vreme budeš samo simpatija.

Imamo svo vreme ovog sveta za voljenje.

Kupi me sobom,

Pre nego što me kupiš sa te dve reči.

Kupi me porukama u kasne noćne sate

Kupi me šalama na račun moje kose

Kupi me cvećem pokislim od jutarnje rose

Kupi me rečima

Svojim ili tuđim

Svim onim koje te podsećaju na moj smeh

Na moje usne

Moje prstenje

Mladeže.

Zaboravi na standarde

Oznake

I poznatu semantiku.

Ja sam moje bacila

zavezane u crnu kesu za đubre.

Jesam žena.

Pomalo…

Nisam komplikovana.

Slušaš li ti mene uopšte?

Odbaci te predrasude.

Nemoj da čitaš između redova

Čitaj mi sa usana.

Hej.

Hej ti.

Sviđaš mi se.

Sviđa mi se tvoje glasno smejanje.

Sviđaju mi se tvoja ramena

I streličaste bore u uglu oka.

Želim da pričam sa tobom.

Razgovor je postao tako precenjena stvar

A krevet predefinisana.

Spavaćemo.

Ima vremena.

Gledaj me malo.

Pusti me da brojim na prste,

Tvoje prste,

Sve dane provedene sa tobom

U nestašlucima

I pivnicama.

I parkovima.

Pusti me da se ljutim na tebe.

Pa zovi u tri ujutru,

Pitaj da li sam se odljutila.

Nisam.

Sutra ću.

Zovi me svojom.

Budi siguran u to „moja“.

Želim da gledamo filmove zajedno.

I kad nismo zajedno.

Želim da se smejemo naslovima knjiga na sajmu.

I „piscima“.

I naslovnicama.

Prisvoji me.

Žena sam, pomalo.

Volim da sam nečija, pomalo.

Želim da mi se sviđaš,

Pre nego što te zavolim.

Želim nešto iskreno, nešto autentično i lako. Nešto čemu mogu da se prepustim bez napora. Želim nedvosmislenost. Želim da bez straha i predrasuda hodam po njegovom tepihu, ležim u njegovom krevetu, smejem se pod mesečinom na njegovom prozoru. Ne želim da se igram mačke i miša- sve igre koje želim da igram se igraju u paru, u senci naša četiri zida, ili pod Suncem, na linijama beogradskih pločnika. Ne želim te prljave igre. Želim nešto bez blefa. Ne želim varljivo leto, što krade na malo jesenje dane. Želim kišu, onda kad joj je vreme, i sebe pod njegovim prstima za to vreme. Želim da ležim sa glavom na njegovom krilu i nogama uvis naslonjenim na zid, da slušam o nekim slomljenim stvarima, magiji sa površine okeana, i bojama kojima misli o meni.

– Ti i ja… To bi odmah bilo ozbiljno, a ja ne znam koliko sam za ozbiljno sada.

Šta nas je to predefinisalo za ozbiljno? I šta uopšte znači ozbiljno? Sestra mi govori kako ona u svaku vezu ulazi ozbiljno, jer, ako ne mislimo ozbiljno, što trošimo jedno drugome vreme.

to-je-ozbiljno-blacksheep.rs

To bi odmah bilo ozbiljno… Ali, ja samo želim nekog koga mogu da pozovem i pričam o svom danu i slušam o njegovom. Nekog ko bi sa mnom podelio dim na prozoru i legao da gledamo film. I smejemo se. Želim da ležim sa nekim, gola ili obučena, sasvim je svejedno. Želim da se smejemo jedno drugome na onim formalnim događajima, gde on nosi crni sako i belu košulju, i deluje ozbiljno, ili onda kada ja treba da se pravim pametna i mašem markerom ispred table, i delujem ozbiljno.

– Ali to je ozbiljno, T. A ja ne želim da budem potreban nekome… I ne mislim to tako…

Problem nastaje kad se iskreno pomeša sa ozbiljnim. Ne, ja neću ozbiljno. Želim da mu se rugam kad me naljuti, da igram žmurke po Topčiderskom parku, da se smeje svim mojim neuspelim pokušajima da naučim da zviždim, da me golica niz ivice tabana. Ne želim ozbiljno, želim iskreno. Želim da mu pričam o svim nijansama boje njegovih očiju, koje se menjaju sa vremenom, sa dobom dana. Želim da pogađam kojim bojama voli, kojim dodirom se smeje. Želim da mešam čula sa njim. Jer sa njim je nirvana. Mrzim što izgovaram tu reč, jer imam osećaj kao da ga odajem. Kao da je magija koju sam dunula Beogradu u lice. Ali tako me radi njegova blizina. Padam niz vodopad, ne opirem se, samo žmurim i dišem i padam. Ne bojim se onoga što me čeka. I onda kad silovito probijem površinu vode, žmurim, slušam i tonem. Ne mičem se, puštam da me pluća i voda iznesu na površinu. Plutam, raširenih ruku, čujem samo kako mi srce upumpava krv u temporalne arterije, lice mi bridi pod pulsom slepoočnica. To je on i njegov bordo prekrivač za mene. Nirvana.

Ne želim da padam mu pod noge. Ne želim da moju želju za njim meša sa potrebom. Ne, ja mogu bez njega, ali želim sa njim. Ne želim da padam u anksioznost. Želim da padam u plavo. Zamišljam tako taj pad, sa njim, plav, od nijanse morskih tirkiznih površina i indigo dubina, do nebo plavog horiznta. Želim taj siguran pad, u beskraj.

Autorka: Luna Lav

Lektura: Zorica Dukovski

Fotografija: pinterst.com