04 apr Zaplitanje jezikom: Slomljeni ego

Odustao si. A šta ja uvek radim kad odustaneš? Vraćam se. Šutiram ko kamenčiće parčiće slomljenog ega do tvojih ulaznih vrata. Zapravo do ulaznih vrata tvoje zgrade, jer uvek me dočekaš raširenih ruku ispred ulaznih vrata tvog stana, a dotle ne smem pognute glave, pa se uvek tako rado obesim rukama oko tvog vrata. Ne znam jesi li ti moja ili sam ja tvoja omča za vešanje. Ili smo oni kolutovi za spasavanje. Nekad su tvojih tridesetak kvadrata širina celog jednog univerzuma u kojem moji id, ego i superego sasvim komotno dišu, nekad su tesniji od sopstvene kože pa bežim, dok iz napuklih šavova ne izbije moj kosmom i crne rupe koje bi progutale i to malo tvoje volje da me istrpiš. Možda već jesu.

Možda si zato i odustao. Možda se po poslednji put krademo. Možda. Jer kod mene ništa nije ili jeste, uvek je možda. Možda ti je zato i dodijalo da gledaš moje predstave sa istim početkom i istim krajem. Možda sam lošija glumica, nego što moja baka tvrdi. Možda se po poslednji put krademo od sveta i očiju, jedno od drugoga, na malo, na malo više… Možda se po poslednji put tako beskrupulozno potkradamo da bismo imali šta da uramimo između velikog početnog slova i tačke, ili tri.

Opet ja sa mojim nedoumicama. Da l’ si tačka ili tri, da l’ si uspravan i gord znak uzvika, ili okrugao znak pitanja, obavijen oko mojih kukova?

Iskreno, bojim se da si tačka. Da te vidim kao tačku, porekla bih da to jesi. Tvrdila bih da si mrlja na papiru od pepela otpalog sa dogorele cigarete zaboravljene u priči i vinu. Ili da si mrlja, baš od tog crnog vina ili krvi, ili oba. Porekla bih da si tačka.

Lako bih da si znak uzvika. Zadirkivala bih te – “E tako da si glasan na sceni, bejbe”, udarala pesnicama po tom egu, dok se ne slomi u paramparčad. Ne zato što želim da si slomljen. Već zato što se branim. Zato što ti branim da odeš. Zato što nešto mora da se čuje jače od mog lupanja u grudima. Jebi ga, odajem se lako. Ti to znaš i bez mog trabunjanja.

Lako bih da si znak pitanja. Dala bih ti svaki odgovor – i čega se plašim, i koje su mi omiljene boje, i koji mi je omiljeni grad, i šta ne podnosim kod sebe, i šta podnosim kod tebe, i koje me cveće najviše uveseljava, i da li više volim jutra ili večeri, i šta ću biti kad porastem. U krug bih sa tobom pod ruku i pored svih tih drugih sa kojima me porediš naglas ili u sebi.

Porekla bih da si tačka i krivila te za početno veliko slovo prve rečenice ove naše tragikomedije o samoizdaji. Te večeri jeste bila invazija komaraca na ušću Save u Dunav, moja stražnjica to dobro pamti. I ničeg gorko sem piva nije bilo. Pamtim i da ništa od toga nisam planirala: ni panoramu na Kalemegdanu, ni da me očara tvoja teatralnost, ni Balaševića, ni Antića, ni ušće, ni Radovana, ni da ostajem toliko dugo, ni da popijem toliko mnogo, ni da se prepustim tvojim poljupcima, ni da mi ruka posve skladno stoji u tvojoj, ni da se sledećeg jutra osećam k’o pokradena od ljubavi i života. Nisam te planirala takvog, kakav divno jesi.

Uplašena od svih tih neplanova ostala sam u pripravnosti, da te rukama uvek odugrnem i ples pretvorim u borbu. Možda sam dobila bitku u toj borbi ega. Možda smo upravo tako oboje izgubili rat.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Daniel Garcia