15 jun Zaplitanje jezikom: Plavo

– Je l sreda danas?

– Nije. Jel hoćeš da bude?

– Hoću.

– Dođi.

Plašila sam se da ti se dopao moj ego i ono što on ljut iz obesti govori kad je sam ili kad je pijan. A dugo je sam. Ponekad pijan. Pa je slatkorečiv, zavodljiv, požudan, željan pažnje. Ne znaš šta moj ego sve čini zbog pažnje. Nekad, omamljena, ne znam ni ja. Sa tim strahom sam sinoć došla. I sa egom. Došla sam da ga udavim, da ga u tvojoj oluji, nesmotrenog, potopim. Postarala bih se da ne preživi. Taj potop ne bismo ni mi preživeli. Plašila sam se te kolateralne štete, jer tvoje usne sasvim razumeju moje.

Čitam “Kad nisi tu – prst na čelo. Kad si tu – čelo o čelo” i sinoć tako ležim čelom naslonjena na tvoje, nosem pribijenim uz tvoj nos, rukama naslonjena na tvoje grudi, tvoji kukovi obgrljeni mojim nogama, šakama grliš moje kukove – kao mali kalup u koji savršeno staju sve moje krive. A ima ih podosta.

– Ovo će da potraje – tihim glasom prekidaš naš usklađeni ritam disanja.

– Mhm… – potvrdno klimam glavom, bez glasa i bez daha.

– Mislim na tebe i mene. To će da potraje. Ljubiš se kao ja.

Uplašen ego me gura od tvojih grudi, ali tvoje plavo me privija nazad. Ostali smo samo ti i ja, bez igre, bez straha, bez ljutnje, bez ega. Ti, ja i noć koja je trajala beskonačno u preplitanju prstiju, jezika, tela, govora, pogleda.

– Zašto ja? – pitaš me dok mi sklanjaš mokru kosu sa lica.

I ne umem da ti odgovorim. Kažem da je zbog očiju, na šta kao i obično frkneš. Branim se pitanjem.

– Zašto ja? – očekujući da doskočiš šalom na račun moje zadnjice, pa da se smejanjem izvučem.

– Zato što si lepa. Drugačija. Svoja si. Ne obazireš se. Divlja. Pre svega toga – zato što si pametna.

Prislanjaš usne na moje čelo i imam osećaj da taj trenutak traje celu jednu večnost, dok iz mene izlazi sav stid, sva bojažljivost, sav ponos, sva očekivanja.

– A znam i zašto ja. Ne upadam ti u šablon. Nisam po paternu. Za druge si ekscentrična. Parče dobrog dupeta. Dopada ti se kako pričam sa tobom i o čemu. Dopada ti se što slušam. Dopada ti se kako te dodirujem, iako sam te samo jednom dodirnuo. Dopada ti se ta mističnost. Ona stara igra koju te učim…

Gledam te kako mi govoriš i nisam sigurna da čujem sve, jer me tvoje oči vode negde iza svih zašto i zato. U njima ne vidim razloge ni pitanja. U njima je horizont, nedogled, na pučini Jonskog mora. A more je život. U njima je život. Kao u ogledalu vidim sebe, i tebe, sve tvoje žudnje i strahove. I ćutim.

– Šta želiš?

– Želim da znam sve.

– Sve?

– Sve o tebi.

Pogled ti se ledi. Tanka je linija između leda i letnje kiše u tvojim očima. Ćutiš, ali čujem ti misli kako se odbijaju od plafona čiju si svaku pukotinu očima premerio triput u poslednjih šezdeset sekundi.

– O čemu razmišljaš?

– Standardno.

– Da?

– Ne želim da te povredim.

– Pa nemoj.

– Pa možemo onda ovde da stavimo tačku na sve.

– Gde je zabava u tome? Zapravo, gde je život u tome?

– Da… Ali, i dalje – zašto?

– Zašto ne?

– Nije kao da ćeš da se udaš za mene.

– Nije kao da si pitao.

Smejem se.

Smeješ se.

Sreda je lepa i kad nije sredom.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Lukas Budimaier