21 feb Zaplitanje jezikom : Par-nepar

– Mi nismo par.

– Mi nismo par.

– Okej?

– Sasvim!

Smejala bi se i zaranjala nos ispod njegove brade. Jer tu miriše.

Oni nisu par. Odrično bi odmahivala glavom na pitanja i konstatacije tog tipa.

– Pa šta ste onda?

Govorila bi kako je ona pisac, a on inženjer. Kao odgovor na to bi dobila prevrtanje očima od strane sagovornika.

– Šta ste VI, zajedno?!

To “vi” bi se posebno naglašavalo, kao da ona ne razume pitanje. “Zajedno” odgovarala bi, jer to je jedina od tih socijalnih konstrukcija, kao definicije veza, koju je mogla da prihvati. Jer, istina je, bili su zajedno. Provodili su vreme zajedno, nekad su ručavali zajedno, jednom do dva puta nedeljno su spavali zajedno. Kad nisu lenja jutra preko vikenda, tada bi i putovali zajedno. Kada jesu, tada bi u simbiozi, kao i svi drugi sisari, učaureni jedno oko drugog, uživali sigurnost doma – on svojeg, i ona svojeg. Ali oni nisu par. Izričito nisu. Ona je ona, a on je on –  a kad su zajedno, pa ni tad nije ništa drugačije. Sve te definicije su je gušile. Toliko se toga izgubi u tom prisvajanju i spajanju. Jasno je, dobije se svašta, ali za sve te svaštarije ima vremena.

– Jel? Pa otkad to?

– Od početka.

Njena dovitljivost uopšte nije prihvaćena kad su ovako ozbiljni razgovori u pitanju. Ali istina je, oni su zajedno od samog početka. I kao da je bitan dan u godini… Naravno da je bitan, samo nije bitan drugim ljudima, zna ona tačno koliko još nedelja ima do onog jubilarnog datuma. Prebrojava kalendar najmanje jednom mesečno, za svaki slučaj… Da ne bi sagovornika ostavila namrštenog i zbunjenog, odgovorila bi sa “Nekad od letos. Ne pamtim baš “, čisto da ukaže na sopstvenu ležernost kad je u pitanju njihov odnos. Providna je kao flis papir – bilo ko će to da potvrdi. Osmeh je odaje. I on joj to s vremena i govori.

Oni nisu par. Insistirala je.

– Ne lepi se.

– Ne lepim se. To je do vrućine.

Nikako to nisu.

– Ne lepi se, rekoh.

– Lepiću se ako hoću.

– Tako?

– E baš tako!

– Hm.

– Mhm.

Oni nisu par. Ona ima knjige i pozorišta, on ima “Svet kompjutera” i ambijentalnu muziku. On ima njene godine zategnute na njenoj koži, ona njegovu mudrost obavijenu oko njegovih godina. Ona ima mir na njegovim, on nemir na njenim grudima. Kod njih ništa ne ide u paru, sem pred spavanje i u rana jutra.

– Hajde laku noć. Lepo spavaj.

– Sutra hoću doček, crveni tepih, ruže, vino i sladoled. Sve po pe-esu.

– Nema to.

– Kako misliš nema?

– To kada mi budeš žena.

– Mhm.

Oni nisu par. Kada budu, znaćete.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Mohamed Nohassi