09 nov Zaplitanje jezikom: Mala laž

Na vratima me dočekuje Rale vidno pripit i u odličnom raspoloženju.

– Jebo te! Došao si!

Razumem zašto je bio skeptičan. U poslednje vreme izbegavam ovakva okupljanja. Podsećaju me na studentske žurke –  to je zapravo taj profil ljudi, a te priče su me odavno smorile.

Grlimo se uz snažno tapšanje po leđima, jer ovo viđenje to i za služuje.

– Super ti je gajba! Čestitam matori. Evo neka sitnica, – pružajući mu flašu Džeka koji sam kupio malopre – nek je u zdravlje!

– Hvala! Kuhinja je tamo – pokazuje rukom na dno stana – Slobodno se posluži čime hoćeš.

Dajem mu kaput i držeći onu flašu viskija za grlo uputio sam se ka kuhinji. Prilična je gužva u stanu, ne puno lica koja poznajem, a one i koje znam sam uspešno uspeo da izbegnem. Spuštam flašu na šank i iz frižidera uzimam pivo –  neću da budem, baš hard-core večeras, počeće ljudi da me izbegavaju.

Naslonjen na šank osmatram prostoriju ne bih li našao nekog zanimljivog za obavezni ili neobavezni razgovor. Ne moram da budem apsolutni čudak ili prepotentni smarač. Mada, ova masa mi i ne daje neku inspiraciju za minglovanje. No, pre nego što sam izgubio svu nadu, eto nje u dnevnom boravku. Njen kikot može da te probudi iz najlepšeg i najgoreg sna, a njena pojava izaziva baš ovakav startstruck efekat. Morate biti u njenoj neposrednoj blizi – prosto ta njena pozitivna aura privlači sve i svakoga.

Volim da je posmatram nekad, ovako iz daljine. Čak i na minus stepeni napolju ona nosi bluzu otvorenih leđa uvučenu u duboke farmerke do struka. Ta devojka za koji su joj atributi. I ne želim da budem vulgaran – ali ta zadnjica se ne viđa svaki dan, a ja sam je poslednji put video u septembru. Magarac.

U par koraka već sam došao do nje, ne obazirući se na nečije dozivanje u međuvremenu. Završila je priču o nekoj srednjoškolskoj anegdoti i dok su se svi smejali, ponavljajući sam zaplet, iskoristio sam da je zagrlim oko struka i šapnem na uvo kako divno miriše.

– Ne mirišeš više na pomorandže.

Dobio sam prostrelno-ledeni pogled boje kestena, ukrašen sivo plavim loknama, dok se polako udaljavala na distancu u kojoj se ne oseća ugroženom. Prelepa je. Koji sam ja magarac bio. Osmehnula se, ne otkrivajući zube.

– Izgubila sam ga, nekad u septembru.

– Šteta. Baš me je uvek podsećao na tebe. Uvek si širila tu svežinu oko sebe.

– Kada bi prestao da pušiš, možda bi ti se sve činilo svežijim.

Rekao bih kako je zapravo uvek volela te moje cigarete i neretko ih krala iz moje ruke, ali bilo bi isuviše neprimereno za večera. Isuviše je lepa večeras da bih mogao da ponizim. Ipak su to igre u dvoje.

– Svake godine ista priča, ali znaš već da ovaj vuk ćud ne menja.

– Niti bilo koji drugi.

– Vidim da si raspoložena večeras.

– Znaš me za toliko.

– Da da… ti si uvek onaj life of the party.

Proćaskali smo kratko uz sitne čarke koje samo mi razumemo. Borbenija je. Mada, uvek je imala vatru u sebi kojom je sijala onda i kad Sunca nema. I opet, magarče, mogla je da bude tvoje Sunce. Ne samo tvoje, već celog tvog univerzuma. Možda se uz koje pivo ohrabrim dovoljno da je osvojim. Onako pravo da je osvojim. Samo da ne preteram.

Zatvarajući frižider, čiji je sadržaj umanjen za još jednu flašu, zatičem je kako stoji naslonjena na šank.

– Hej.

– Znaš koliko volim to tvoje “hej”.

– Znam … li?

– Vickasta si. Kao i uvek.

– Hej, moram da održavam reputaciju.

– Nemoj mi te filmske fore.

– Mogu one knjižne ako ti se više dopadaju.

– Iznenadi me.

– Drzak si malo.

– Ma ne. Samo pokušavam da se odvažim.

– Na neki važan korak pretpostavljam?

– Pa ne bi se zvalo odvažavanje.

– Opet ti… ajde dok se ne odvažiš, otvori barem taj frižider pa mi dodaj jedno pivo.

– Izvoli.- pružam joj otvorenu flašu.

– Hvala.

– Zaista seksi izgledaš sa tom flašom piva. Generalno ne volim kada devojke piju iz flaše. Ali ti uvek nosiš neku dozu bunta sa sobom.

– Šššš, – naginje se ka meni – nemoj nikome da odaš moju tajnu.

Ostala je tu, blizu, kraj moga uva, na sekund. Dovoljno dugo da se odvažim i prste zaronim u njene lokne i poljubim je. Taj poljubac je potrajao. Očekivao sam da će me odgurnuti ili skloniti glavu ili lupiti šamarčinu. Ali ne. Predala se tom poljupcu koliko i ja, sve dok od oštrog bola njenog ugriza nisam ustuknuo. Osmehnula se samozadovoljno. I ja sam. Čini se kao da niko nije obratio pažnju na našu malu predstavu. To smo nekako zajednički prećutno konstatovali. Uhvatio sam je za ruku i njene prste prineo usnama gledajući je kako odmerava taj gest sa nelagodnim odobravanjem. Prošla je prstima kroz moju bradu i zaronila ih u moju kosu setno uzdišući dok je pratila pogledom svoju šaku.

– Hajdemo kod mene.

Izgovorio sam to gledajući je već poluzaljubljeno misleći koji sam srećnik da ponovo pristane posle onog septembra.

– Obećala sam…

– Šta?!

– Znaš da sam obećala to još u septembru.

– Ali poljubac i sve ovo…

– Šta Nemanja? Šta sve? Poljubac… poljubac je nešto što ti i ja delimo već godinama. Čak i ja volim da poreknem svoja obećanja za ovu jednu malu laž.

– Pa eto porekni opet.

– Ali to ne bi bila mala laž. To bi bila ista ona koju si mi prodao već koliko puta.

Autorka: Tamara Luna Lav naumović

Fotografija: weheartit.com